Droga za dušu i ubijanje

30. avgust

“Posle operacije ‘Oluja’ u Krajini, cela Hrvatska se preobrazila u pograničnu vojnu krajinu, a granice Balkana su se premestile na granice Austrije, Mađarske i Italije. Predsednik Hrvatske moći će svoje buduće političke govore da započinje sa ‘Hrvatice i Hrvati’, jer osim Hrvata u Hrvatskoj nije ostao niko, Hrvatska je postala jednonacionalna ameba.”

To su reči koje je na jednoj konferenciji za štampu izgovorio Vladimir Bebić, poslanik iz Rijeke, jedini član parlamenta iz partije Socijaldemokratska unija. Dodao je: “Od hrvatske politike celom svetu je muka u stomaku. Posle operacije ‘Oluja’, Krajina je postala spaljena zemlja u koju se više neće vratiti njeni stanovnici. Takozvano oslobođenje Krajine, čiji narod je pobegao pred oslobodiocima, nije rezultat nadmoći hrvatske vojske, koja praktično nije naišla ni na kakav otpor, nego dogovora Zagreba i Beograda... Scenario takozvanog humanitarnog egzodusa stanovništva napisali su mnogo ranije Tuđman i Milošević...”

Gledam, slušam i ne mogu da poverujem svojim očima i svojim ušima: italijanska TV, koja se odlično vidi u raznim krajevima Hrvatske, javlja da je desetak hrvatskih vojnika stiglo u opštinu San Patrinjano u Korijanu, u Italiji, da bi se podvrgli lečenju zavisnosti od droge. Vojnici, svi veoma mladi, potvrdili su da su “bili kljukani drogom” pre no što bi bili upućeni na front da se bore, da bi bili otporniji na odbojnost prema užasima rata u Bosni i Krajini. Ako nisam pogrešno shvatio, lokalne novine opštine San Patrinjano donose niz intervjua sa vojnicima koji govore o heroinu koji su oficiri lekari davali najslabijima i onima koji su određivani za najopasnije akcije.

Droga “je bila prepisivana kao medicina za dušu, kao lek koji ti dopušta da zaboraviš i pomaže ti da nastaviš”. Nije prvi put, uostalom, da se koristi droga da bi se povećala otpornost vojnika u borbi.

- Heroin - priča Davor (29) - deljen je dva puta na dan: odlazio sam u poljsku ambulantu da bih podigao moju dnevnu dozu, pola grama ujutro i pola uveče.

- Bio mi je zaista potreban - govori drugi u novinama - da bih imao hrabrosti da se suočim sa onim groznim borbama u kojima si, da bi preživeo, morao ti prvi da ubiješ; da bih zaboravio plač i prestravljena lica dece pored tela mrtvih roditelja; da ne bih povratio svu žuč koju imaš u sebi kad vidiš svoje drugove užasno osakaćene granatama.”

Deljenje droge, prema pričama vojnika objavljenim u mesečniku, ponekad je kasnilo i “iako nisi mogao da budeš suviše zavisan od krize apstinencije, posle dva dana, iznenadne teskobe zbog potrebe za drogom bile su jake, tako smo jednog dana sišli u grad i uperivši mašinku u glavu jednog dilera, nabavili drogu”.

Vojnici su zatim potvrdili da su takođe deljeni alkohol i psihofarmatici raznih vrsta, “ali da bi se obavile opasnije akcije, da bi se napadala sela, da bi se hladnokrvno klalo i ubijalo, pomažu snažniji anestetici i jedan toksikoman nakljukan heroinom ili kokainom je idealan”.

Spremam se da legnem kad faks poče da zuji. Tanja Oluić, bivša direktorka Televizijskog studija u Rijeci, koja je izbrisana sa tog mesta kada je Tuđman došao na vlast u Hrvatskoj (Tanjina “krivica”: srpske je narodnosti), daje mi nekoliko beležaka. “Mogu ti poslužiti za pripovetku”, dopisuje na dnu poruke faksom. Beleške se odnose na doživljaj jedne žene od 75 godina koja je došla u Rijeku iz Krajine. To je priča o Danici R. Njena kuća se nalazi na glavnom kamionskom putu ličkom, na mestu gde se skreće prema Udbini. Daničini sin i brat napustili su kuću i selo da bi se pridružili beskrajnim kolonama srpskih izbeglica, koje su napustile Krajinu u dane hrvatske “Oluje”. Danica nije htela sa njima, odlučila je da ostane u svojoj kući, u kojoj je, jedva pre dva meseca, umro njen muž. “Ovakva kakva sam, slaba i bolesna, kuda da idem?”

Kada su došli hrvatski vojnici, zatekli su je u kući, u njenoj crnoj udovičkoj haljini. Jedan od vojnika odmah je nasrnuo na nju. Pokušao je da zavuče ruku među staričine dojke, tražeći, kako je rekao, sakriveni novac. Žena se pobunila. Ni njen muž nikada, tokom 50 godina braka, nije sebi dozvolio tako nešto. Vojnik je udario staricu. I njegovi drugovi počeli su da je udaraju nogama i rukama, i najzad su iz staričinog grudnjaka izvukli smotuljak od 3.000 nemačkih maraka. “Vidiš? Četnikinja je htela da nas povuče za nos!” Da bi je kaznili, iscepali su joj kamama svu haljinu koju je imala na sebi, sve rublje koje su zatekli u kući, svu odeću koju su našli u ormarima. Uzeli su zatim televizor i telefonski aparat, izvadili su iz frižidera hranu, razbacali je po zemlji i izgazili. Pošto su završili sa pljačkom, otišli su iz kuće, i ostavili staru ženu okrvavljenu, slomljenu od bola, bez hrane, bez svetla, bez vode, bez obuće i bez odeće.

Malo kasnije naišao je neki drugi vojnik. Potresen izgledom ove izmrcvarene žene, otišao je da nađe hleba i vode, našao je i nešto paradajza i sve to doneo sirotoj nesretnici. Na kraju joj je ostavio 100 kuna i upitao da li ima nekog od rodbine. Da, žena je imala rođake u Rijeci. Dobri vojnik telefonom je obavestio rođake Danice R.: “Živa je i čeka vas.” Kada je došla u Rijeku, srpska starica se jada što ne zna ime vojnika koji je spasao. Mladić je samo rekao da je Istrijanin iz Buzeta.

Ova druga priča je o Mileni S., ženi od 29 godina. Hrvatska vojska je već počela da se širi po Krajini i već je došlo do opšteg bežanja stanovništva. Milenina majka trkom se uputila kući, sa njive, da bi pustila stoku iz štale, zgrabila nekoliko stvari pa i sama pobegla. Milena, manje užurbana, išla je za njom na većoj udaljenosti. Kada je stigla u selo, Kijanje Gornje, jedno od tolikih raštrkanih sela Like, nije zatekla više nikoga. I njena majka je bila nestala i njena kuća bila je prazna. Šta da radi?

Svuda okolo odjekivale su eksplozije granata i rafali iz automatskog oružja. Milena je odlučila da se zatvori u kuću i čeka. Napustila je kuću kada je pala noć i lutala je nekoliko dana po šumama.

Jednog dana čula je kako je neko doziva: “Ej, mala!” Žena se okrenula. Iz jednog automobila, u kojem su bila četiri čoveka u maskirnim uniformama i sa crnim maramama vezanim oko glave, iznenada je ispaljen rafal. Četiri metka pogodila su devojku koja je pala u jarak nedaleko od puta. Auto sa vojnicima se udaljio, devojka je ostala da leži u jarku, celu noć. Od četiri rane, dve su bile teške.Našli su je drugi hrvatski vojnici koji su prolazili tuda sledećeg jutra. Podigli su je, konstatovali da još diše i odneli je u bolnicu u Gospiću. Iz Gospića su je prebacili u riječku bolnicu, gde rane polako zarastaju.