Lov bez milosti na civile

31. avgust

Čitam dokument koji je sastavila misija Međunarodne helsinške federacije za ljudska prava, posle razgovora koje je imala sa predstavnicima 710 srpskih civila iz Knina i okoline, koji su se sklonili u kasarnu plavih šlemova, saznalo se da skoro svi nameravaju da odu iz Hrvatske jer “ne veruju da bi, kada bi se vratili u svoje kuće, bili zaštićeni od hrvatske vojske ili policije, plaše se da bi im bili ugroženi životi ako ostanu u Hrvatskoj”.

“U razgovoru sa njihovim predstavnicima, Brankom Pupovcem, Dušanom Čolakom i Sandrom Oliverić, doznali smo da su mnogi razmatrali mogućnost da ostanu u Hrvatskoj (to je razlog što nisu izbegli iz Krajine pred hrvatskom vojskom, nego su samo potražili utočište i dobili ga, u kasarni OUN), ali pošto su neki od njih napustili sabirni logor i videli pljačke, požare i razaranja, kojima su bile izložene njihove kuće i kada su saopštili drugima koji su se sklonili u kasarnu šta su videli, većina izbeglih odlučila se da ode iz ove zemlje. Mnogi od izbeglica sa kojima smo razgovarali plašili su se da nam daju podatke o sebi. Od preko 700 izbeglica, samo njih šestoro osetili su se dovoljno zaštićeni da nam ispričaju šta im se dogodilo.”

Izveštaj zbog toga spaja kazivanja ovih šest osoba, ali podvlači: “Pretpostavljamo da ima veoma mnogo takvih slučajeva.”

Prvu priču je ispričao Vineto Dragičević. Grupa od 20 srpskih civila putovala je 5. avgusta kamionom u pravcu logora plavih šlemova. Kada su se približili selu Kovačići, primetili su grupu hrvatskih vojnika koji su smesta otvorili vatru na vozilo i ubili tri osobe, ranivši druge tri koje su ostale napuštene na putu, bez pomoći. Jednoj starijoj ženi, Mari Dragičević, čiji muž je ubijen iz zasede, otkinuli su nekoliko prstiju desne ruke. U ruku joj je pucao, iz pištolja, sa male udaljenosti, jedan hrvatski vojnik. Zatim su ostali preživeli civili odvedeni kao zarobljenici. Vineto Dragičević uspeo je da pobegne i preda se plavim šlemovima. U poimeničnom spisku ubijenih, ranjenih ili zarobljenih, koji je hrvatska vojska predala posmatračima OUN, nema imena ubijenih, ranjenih ili uhvaćenih kod Kovačića.

Druga priča. Nenad Duković, njegova žena Nedjeljka, njihovo novorođenče od samo 45 dana i Nedjeljkin brat, Dragan Mirković, nalazili su se u svojoj kući kada je počela kanonada hrvatske artiljerije u zoru 5. avgusta, malo pre 5 sati. Kada je nastupilo veče, za vreme pauze u bombardovanju, izašli su iz kuće da bi našli neko bolje sklonište. Dok su bežali, auto se blokirao zbog kvara, usred jedne ulice u Kninu. Pošto su napustili auto, potražili su utočište u podrumu velike stambene zgrade u centru grada. U zoru 6. avgusta, po završetku poslednjeg teškog bombardovanja, začuli su glasove hrvatskih vojnika koji su se kretali ulicama grada ispaljujući nasumice rafale u raznim pravcima. Vojnici su prodrli i u zgradu u koju su se sklonili članovi omanje porodice Duković, pronašli ih i smesta naredili dvojici muškaraca, Nenadu i Draganu, da pođu sa njima. Žena sa novorođenčetom odvedena je, međutim, u logor plavih šlemova. Uprkos svim traganjima, Nedjeljka (ona je izvor ove priče) nije više uspela da dođe do vesti o mužu i bratu. Nestali su kao da ih nije ni bilo. Njihovih imena nema u spiskovima koje su hrvatske vlasti dostavile predstavnicima OUN i međunarodnog Crvenog krsta.

Treća priča. Trinaest osoba putovalo je prikolicom koju je vukao poljoprivredni traktor, kada ih je u blizini Vrbnika, 5. avgusta, oko 10.00 ujutro, zaustavila jedna patrola hrvatske vojske. Jednoj mladoj ženi i njenom momku u vojničkoj uniformi, ali nenaoružanom, Živku Stojakovu, vojnici su naredili da siđu sa prikolice. Čim su njih dvoje stali na zemlju, jedan hrvatski vojnik je bez ijedne reči uperio automatsku pušku Ak-47 na Stojakova i ispalio jedan rafal. Ubio ga je presekavši ga u visini grudi. Devojku, međutim, koja je primorana da se skine, silovali su na smenu svi vojnici patrole, u prisustvu drugih civila koji su ostali u kolima. Kada su svi zadovoljili svoje seksualne nagone, nasilnici su krenuli da likvidiraju i devojku. Na sreću, spasena je dolaskom veće grupe vojnika jednog odeljenja iz Varaždina. Oni su je odveli posle nekoliko sati pred logor plavih šlemova i tu je ostavili. Devojka, koja je prijavila događaj misiji Međunarodne federacije iz Helsinkija, nije znala da kaže šta je bilo sa ostalih 11 civila. U logor OUN u Knin nisu nikada stigli.

Četvrta priča. Ratomira Tatomira iz Knina, godište 1943, i Dragoljuba Čupavića iz Otona, godište 1967, uhvatili su hrvatski vojnici, ali njihova imena ne pojavljuju se ni u jednom zvaničnom spisku zarobljenika. Osoba koja je ispričala o njihovom hvatanju međunarodnoj komisiji tvrdi da je videla i više od 20 leševa civila - muškaraca, žena i dece - u blizini kuće koja nosi broj 1 u Ulici kralja Petra u Kninu.

Peta priča. Nikola Bjelov, koji se sklonio u kasarnu plavih šlemova u Kninu, vratio se u svoj stan u gradu sa namerom da tu ostane, pod hrvatskim vlastima. Bio je 7. avgust. U svom stanu zatekao je četiri vojnika hrvatske vojske koji su ga napali i izudarali nanevši mu niz ozleda, izbacivši ga posle toga iz stana. Nije mu ostalo ništa drugo nego da se vrati u logor OUN, gde se i sada nalazi.

Šesta priča. Jedna starija žena vratila se u svoj stan u Kninu da uzme dragocenu cevčicu potrebnu onima koji zbog traheotomije imaju otvor na dušniku, a kojom se služio njen muž. Ona i muž su inače našli utočište u logoru OUN. Zatekla je stan opljačkan i polurazrušen. Vratila se u logor praznih ruku ali, na sreću, nepovređena. U stanu je bila zatekla nekoliko hrvatskih vojnika, koji su, pošto više nisu imali šta da opljačkaju, pretresli ženu i uzeli joj poslednji novac koji je imala: 100 nemačkih maraka. Jedan vojnik joj je rekao: “Nisu vam više potrebne marke, možete se poslužiti kunama.”

U izveštaju misije IHF stoji i izjava vojnog posmatrača, pukovnika Štajnera Hjertnesa, da je dva dana posle prestanka topovskih bombardovanja Knina mogla da se čuje neprekidna pucnjava iz individualnog oružja po gradskim ulicama i kućama i u okolnim zonama; nije se radilo o borbama niti o pucnjima zbog slavlja, nego o pravim akcijama čišćenja jedne gradske četvrti za drugom, kuće za kućom: o lovu bez milosti na stanovnike koji nisu uspeli da umaknu. Drugi oficir je takođe izjavio da je naišao na jednog vojnika hrvatske vojske koji je govorio perfektno engleski sa američkim akcentom; rekao je za sebe da je plaćenik na čelu jedne grupe naoružanih specijalaca za likvidaciju “četnika”. I dalje, prema izjavi pukovnika Hjertnesa, plaćenik mu je pokazao leš čoveka koga je on ubio samo jednim metkom u potiljak, pošto se taj čovek već bio predao.

Sutra: Programirani genocid