Lovac koji se brani sam

U vreme projektovanja nadzvučnog lovca, savremeni avioni četvrte i pete generacije crpli su borbene resurse, kao i tehnološki i tehnički kvalitet iz sistema elektronske zaštite.

Zaštita vazduhoplova je bila jedan od najvažnijih podsistema aviona jer je pružala pilotima sigurnost i veću verovatnoću preživljavanja u borbenim dejstvima. Uz to, omogućavala je pilotima slobodu u planiranju i sprovođenju taktičkih zamisli. Sistem elektronske zaštite imao je svoju “inteligenciju” i radio je samostalno, nezavisno od trenutnih aktivnosti pilota. On je davao pilotima dovoljno informacija o borbenom okruženju kako bi oni mogli da donesu prave odluke u veoma kratkom vremenu u vazdušnoj borbi ili dejstvu po ciljevima na zemlji.

Dva majora, Aleksandar Kostić (danas doktor tehničkih nauka i profesor univerziteta) i inženjer Jovan Rančić, bili su ljudi zaduženi za “samoodbranu” nove letelice. Kostić je vodio razvoj sistema elektronske zaštite novog aviona. U ovu ekspertsku grupu sa Instituta u Žarkovu inkorporisani su stručnjaci sa Katedre za telekomunikacije Elektronskog fakulteta u Nišu pod rukovodstvom prof. dr Bratislava Milovanovića. Realizacija ovih sklopova trebalo je da bude poverena Institutu IRIN i „Elektronskoj industriji“ u Nišu.

Međutim, iz nepoznatih razloga, po partijskoj liniji, usledio je pritisak na VTI institut da se rad na modelu prijemnika prenese u “Iskru” iz Kranja. I dok su se ljudi u Beogradu češali po glavi, pitajući se zašto, odgovor je stigao sa prvim signalima da Slovenija želi da se osamostali. Iako sukob u deželi još nije počeo, Slovenci su odbijali da vrate projekat u Žarkovo dok im se ne plati besnoslovni novac.

- Sa vrhunskom borbenom efikasnošću novog aviona, veoma ozbiljno je planirana i njegova zaštita - svedoči Aleksandar Kostić. - Zaštita aviona je trebalo da bude realizovana u tri domena: radarskom, laserskom i infracrvenom. Sam sistem elektronske zaštite je trebalo da se sastoji od prijemnika za upozorenje na radarske, laserske i infracrvene pretnje. Zatim, od centralnog računara koji bi informacije dobijene od prijemnika za upozorenje prosleđivao displeju u kabini aviona za upozorenje pilotu. Takođe, računar je pravljen da donosi sam odluke o protivmerama koje sistem treba da sprovede kada je avion u opasnosti. Sve je to softver odrađivao nezavisno od volje pilota, potpuno automatski.

Objašnjavajući suštinu elektronske “samoodbrane” NA, Kostić veli da je projektovano da to budu: aktivno šumno i impulsno ometanje radara koji rade u režimima praćenja ili nišanjenja aviona kao cilja. Predviđeno je i pasivno ometanje radara polutalasnim dipolima, zatim, izbacivanje brzoširećih dimova za ometanje lasera koji ozračuju avion i programirano izbacivanje infracrvenih mamaca za zaštitu aviona od raketa koje imaju termalne glave za samonavođenje.

Sve ovo su bila različita i tehnološki izuzetno napredna rešenja koja su još bila u povoju u najnaprednijim elektronskim laboratorijama najbogatijih zemalja sveta. U to vreme, mi smo imali razvijene neke delove sistema tako da su svi avioni G-4 i “orao” bili opremljeni signalizatorom ozračenja SO1. Kako naglašava Kostić, to nije bio u pravom smislu reči prijemnik za upozorenje na radarske pretnje, ali je davao informacije pilotu da je njegov avion ozračen radarom i iz kog kvadranta je ta pretnja dolazila.

Prethodno Jugoslovenska vazduhoplovna industrija je razvila za potrebe “orla” i “G-4” patrone za pasivno ometanje radara i infracrvene mamce. Inžinjeri Vazduhoplovnotehničkog instituta su razvili ove sisteme i elektronski sistem za programirano izbacivanje ometača i IC mamaca a koliko su to bila kvalitetna rešenja potvrdio je i rat devedesetih. Naime, po prvim dejstvima paravojnih hrvatskih snaga pri napadu na pripadnike JNA nekoliko je letelica oboreno. U toku nepunog meseca su sve letelice bile opremljena ovim sistemima. Od tada pa sve do kraja građanskog rata nijedna letelica JNA, a kasnije ni Vojske Jugoslavije nije bila oborena raketama sa infracrvenim navođenjem „Strela 2M“, „Stinger“ sa zemlje, iako su i Hrvati i muslimani i potom Alabanci imali značajan broj ovih projektila. To opremanje letelica u neverovatno kratkom roku su uspeli realizovati pripadnici Vazduhoplovnotehničkog instituta i svih preduzeća namenske industrije.

Aleksandar Kostić svedoči da je njihov tim koji je radio na elektronskoj zaštiti “NA” imao na šta da se osloni. Kako priča, najveći napredak u ovom smeru je ostvaren u procesu opremanja aviona “orao” prijemnicima za upozorenje i aktivnim radarskim ometačima koji su kupljeni od italijanske firme Elettronica S.p.a. Roma.

- Boravio sam u toj firmi i radio u njihovim laboratorijama na merenjima elektronskih performansi i testiranju uređaja namnjenih za “orao” - kaže Kostić. - Od Italijana sam prikupljao dragocena iskustva u sistemu zaštite vazduhoplova, a potom to primenjivao u njihovoj instalaciji na “orlu”. U Vazduhoplovno-opitnom centru u Batajnici pridružio mi se inženjer Jovan Rančić.

Ono na šta su naročito ponosni ljudi koji su radili elektronsku zaštitu jeste činjenica da je prijemnik za upozorenje sa centralnim računarom, koji je trebalo da bude ugrađen na NA, bio zamišljen mnogo ambicioznije u tehničko-tehnološkom smislu od svih do tada poznatih sličnih sistema.

- Prijemnik je trebalo da detektuje i obradi u realnom vremenu sve signale radarskih pretnji - priča Kostić. - To je trebalo da uradi i sa laserskim i infracrvenim pretnjama. Digitalne informacije o osnovnim performansama detektovanih signala trebalo je da budu obrađene u centralnom računaru koji je vršio inteligentnu obradu u cilju identifikacije pretnji po tipu radara (osmatrački, nišanski, u sistemu oružja, itd) i lasera i da informacije o opasnosti prikaže pilotu na displeju u kabini. Razvijan je softver koji je trebalo da omogući da kompjuter sam odlučuje o simultanom načinu ometanja pretnji.

U praksi, sistem ometanja i zaštite je projektovan da ukoliko je lansirana protivavionska raketa na avion, kompjuter to prepozna i odreaguje tako što naredi sistemu da ispali programiranu seriju infracrvenih mamaca. U slučaju da je avion zahvaćen laserskim snopom za nišanjenje, sistem je trebalo da reaguje ispuštanjem brzoširećih dimova koji bi sakrili avion od nišana.

- Prijemnik koji je razvijan (i ostao u Sloveniji) dobio je ime SO2 - nastavlja Kostić. - Iako sa tehničkim i tehnološkim rešenjima signalizatora ozračenja SO1 (sa aviona “orao” i G-4) nije imao mnogo veze, jer je bio tri generacije ispred, ime CO2 smo mu dali iz pijeteta prema starijim kolegama koji su razvili prethodnu generaciju. Rad sa ekipom profesora dr Bratislava Milovanovića iz Niša počeo je odlično, i da smo ostali sa Nišlijama, da se nije umešala politika, projekat prijemnika signala za opasnost bio bi završen mnogo pre predviđenog roka.