Amerikanci nad Beogradom

U VREME kad se odvijalo planiranje projekata za avion koji je trebalo da učestvuje na konkursu JPATS, krajem 1989. i početkom 1990. godine, na političkoj sceni SFRJ počeli su otvoreni politički obračuni u Savezu komunista i predsedništvu države. Ubrzo počeše i ratni sukobi u Sloveniji. Za sve to vreme inženjeri su mirno radili svoj posao, ne osvrćući se na ogromne probleme koji su bili u celom društvu.

Celokupna američka vazduhoplovna industrija bila je tih godina zainteresovana za deo kolača od osam milijardi dolara u programu JPATS. Pošto je SFRJ imala izuzetan avion, u redu za pregovore sa našim stranom o kooperaciji u reprojektovanju G-4 stajale su i sledeće firme: Northrop grumman (autori F-14 i F-117), General electric (držali oko 80 osto proizvodnje avionskih motora u svetu), General dunamics (F-16, F-22, F-35), “Boing”, “Cessna”... Broj firmi koje su proizvodile elektroniku takođe je bio impozantan. Našem avionu su bili potrebni novi motor i elektronika. Naš tim je u SAD birao partnera sa kojim bi ušli u reprojekat i zajednički nastup na konkursu.

- Prilikom trećeg odlaska u SAD, plan rada smo dobili tri meseca unapred - seća se Milan Milojević. - Na sastanku u Los Anđelosu sa stručnjacima iz Northrop grumman čekalo nas je 10 stručnjaka po svim specijalnostima. Mi smo spremili svojih 5 specijalista. Međutim, ubrzo su nas iz rukovodstva instituta obavestili da ima para samo za jednog. Našao sam se u paničnoj situaciji. Inženjeri Northrop grumman su najveće ajkule u našem poslu i plašio sam se da ne obrukam zemlju. Spakovao sam sav spremljeni materijal, popisao sve odgovore na pitanja koje su kolege očekivale da će biti postavaljena o G-4 i krenuo sam.

U Los Anđelesu na aerodromu je bio lično gospodin Bejker i zaprepastio se jugoslovenskom ekscentričnošću, odnosno jednočlanom delegacijom. Sastanak u sedištu kompanije usledio je odmah. Precizirano je da se dnevni red ne menja uprkos brojnom stanju. Inženjer Milovojević je zamolio Amerikance da, ukoliko je moguće, obiđe pogone i pogleda proizvodnju aviona. Rečeno mu je da za to treba dozvola koja se iz Pentagona čeka tri meseca.

- Sutradan je prvo govorio Bejker - seća se naš sagovornik. - Ja sam hvatao beleške dok mi je on pokroviteljski sugerisao da ću dobiti sve to napismeno. Američki stručnjaci su se dosađivali. Onda sam ustao i počeo prezentaciju pokazujući snimak kovita aviona G-4. Iz mraka se čulo: “Džon, pa oni stvarno imaju avion”!

Kako dalje svedoči Milojević, sve potom je išlo lakše.Amerikanci su počeli da hvataju beleške, a Milojević ih je informisao da nema potrebe za tim i podelio je mesecima pripreman materijal iz Žarkova o svim detaljima G-4 na engleskom jeziku. Četiri dana trajao je brifing. Amerikanci su menjali timove, postali su kooperativni i srdačni. Na neka pitanja Milojević nije znao da odgovori, ali je sve notirao i obećao odgovore iz Beograda. I sam je postavljao pitanja spremljena u Žarkovu, pa su i Amerikanci bili primorani “na odložene” odgovare.

- Čevrtog dana posete Northrop grumman, u programu radnog dana stajalo je: Poseta Milojevića proizvodnji - seća se ovaj inženjer. - Ono što sam video učvrstilo me je u uverenju da su majstori. Naime, pored svakog radnika, na svakoj poziciji montaže, radio je računar koji ga je na ekranu “podsećao” na suštinu operacije. Gospodin Bejker se nasmejao i rekao da su u Pentagonu malo požurili sa mojom dozvolom. Ubrzo zatim pokazan mu je i najslavniji avion iz ove fime F-117, doduše iz daljine, ali doveli su čoveka koji je započeo ovaj projekat.

U toku iste posete, ali u Vašingtonu, u prostorijama naše ambasade, održavani su sastanci sa predstavnicima kompanija koje su nudile elektroniku. Timovi ljudi iz više kompanija iz Amerike su došli da razgovaraju i nude opremu. Našem sagovorniku u sećanju je ostao jedan zanimljiv nesvakidašnji susret.

- Gospodin se predstavio kao Dejvid i bio je vlasnik firme za avio-elektroniku iz Čikaga - kaže Milojević. - Objasnio je da je došao svojim avionom iz Čikaga i da mu je čast da priča sa nama. Zatim je podelio vizitkarte i počeli su pregovori koji su trajali nekoliko sati. Na kraju Dejvid nam se obratio:

- E, sad može malo srpski!

Niko nije obratio pažnju da je na vizitkarti ovog čoveka pisalo prezime Vujić. Biznismen je bio sin našeg iseljenika, uspešan i veliki američki elektroničar, koji je obožavao svoju domovinu. Pričao je srpski sa mukom ali razumeli smo se.

- Kada smo se rastajali ovaj čovek nas je iskreno zvao da produžimo posetu u SAD i budemo njegovi gosti u Čikagu. Naravno, nismo otišli zbog tekućih obaveza, ali gest je bio divan.

U Beograd i Mostar, počeli su da stižu najkvalitetniji američki piloti... Leteli su u Vazduhoplovnom opitnom centru u Batajnici. U maju 1990. godine, general Robert Ouks, pukovnici Dejvid Dimarći i Rodžer Kondit i kapetan Lin En Martern vinuli su se sa Batajnice u našem avionu.

Kako objašnjava tada komandant VOC general Branko Bilbija, u svakom avionu, sedeo je i naš opitni pilot, koji je pokazivao svojstva aviona u vazduhu. U drugom delu leta Amerikanci su preuzimali upravljačke palice.

Kada je na pistu aerodroma sletela mornarički pilot kapetan Lin En Merten, instruktor za kovit u pilotskoj školi, bila je potpuno oduševljena. Avion G-4 pod njenom palicom leteo je u najekstremnijim uslovima kovita, bez ograničenja broja okretaja, što ona nikada ranije nije iskusila, iako je bila specijalista za ovaj ekstremni postupak.

- Na G-4 sam izvela najlepše kovite u svom životu. Imala sam osećaj da treba samo povući palicu i opustiti se. Avion sam izvodi ono što mu pilot zada i spreman je da brzo i lako popravi moguću grešku - rekla je ona.

I ostali piloti nisu krili svoje oduševljenje.

- Ja nisam bio iznenađen njihovim zaključcima jer je avion zaista bio izvanredan - seća se Bilbija. - Oni su ga gledali na La Buržeu i Fernborou i mislili su da znaju sve o njemu. Uverili su se da je mnogo bolji.

Naravno na G-4 je leteo i američki pilot novinar Džefri Etel, naš lobista. Na Batajnici je u druženju sa pilotima insistirao na zvaničnoj izjavi, koja je docnije autorizovana, i koja je glasila:

- Kada sam na stajanci prvi put ugledao taj avion, bio sam impresioniran njegovom savremenom aerodinamikom. U kabini sam se osećao sjajno, jer je komforna i pregledna. U letu sam uradio nekoliko petlji, seriju valjaka, dvostrukih imelmana i ostalih akrobacija. Sve je to vrlo lako i jednostavno, kao da sam leteo na svojim krilima.

NAJVEĆA POHVALA

KAKO tvrdi Milojević, najveću pohvalu G-4 dao je tadašnji načelnik Generalštaba francuske armije Žan Fluri (Jean Fleuru), koji je leteo 14. decembra1989. godine na G-4 u Zadru. To je bio 74. tip aviona, na kome je leteo ovaj vazduhoplovni as.

Ostao je zapisan njegov utisak:

- Imao sam osećaj da letim na dva različita aviona. Jedan sa brzinama do 400 km/h, a drugi sa velikim brzinama. Na manjim brzinama, G-4 me podseća na “fugu” (avion klase G-2), a pri većim na ”alfa džet”. Odvojeno od toga, ono što sam doživeo u evolucijama vratilo me je u moju pilotsku mladost, probudilo mi je uspomene na doživljaje u TV-2.

- San svih konstruktora je da projektuju, za različite brzine, dva aviona u jednom. Sa ovim avionom mi smo to i uspeli - dodao je Milojević.

Sutra: Umesto milijardi dolara izabrali rat