Umesto dolara izabrali rat

Početkom poslednje decenije prošlog veka u Jugoslaviji sve vri. Verbalni sukobi zavađenih poličkih elita, lagano prelaze u oružane čarke. Sve miriše na rat i krvoproliće ogromnih razmera. Za to vreme u Americi traje druga vrsta rata. Najmoćnije svetske avio-kompanije lome koplja kome će pripasti kolač težak osam milijardi dolara. Vazduhoplovstvo SAD tih godina odlučilo je da zameni svoje letelice za obuku vojnih pilota avionima nove generacije. Njihov račun je bio jasan: nije im se isplatilo da od početka projektuju novu “pticu”. Jugoslovenski avion G-4 bio je u samom vrhu favorita na konkursu Pentagona. Trebalo je samo zameniti motor i elektroniku. U redu za kontakte sa predstavnicima Jugoslavije stajali su najmoćniji američki vazduhoplovni koncerni.

U nadrealnoj političkoj zbilji, koja je bila u SFRJ vazduhoplovci su sjajno “plivali”. Posle niza razgovora u SAD i u Beogradu, kompaniju “General Dunamics”, iz čijih pogona su izlazili i izlaze američki najkvalitetniji avioni, naši stručnjaci biraju kao idealnog kooperanta. Ova firma je ponudila rešenje da za pet godina izbaci 900 letelica sa modifikacijama na konstrukciji aviona G-4. Naime,naši kapaciteti u fabrici u Mostaru bili su limitirani ali je zato “General Dunamics” imao fabriku u Turskoj koja je mogla da pomogne da se posao završi bez ikakvih zastoja. Američki plan je bio da se posle reprojektovanja krene odmah sa proizvodnjom u Turskoj gde bi se sklopilo oko 60 odsto ovih letelica, a da se za to vreme u Mostaru montiraju dodatne linije na kojima bi bilo, u narednih pet godina, sklopljeno oko 400 komada. Američka ideja je bila da preko Turske, ovaj avion uđe u sve zemlje NATO, za selekciju i obuku pilota. U finalnim razgovorima predstavnici “General dunamics” su otvoreno rekli jugoslovenskim zvaničnicima da imamo dve trećine šanse da pobedimo na ovom konkursu. Amerikanci su procenjivali da nam je 33 odsto šanse u avionu kakav već posedujemo. Drugu trećinu prilike videli su u potencijalu avioinžinjera iz Žarkova. Trećina faktora uspešnosti, na ovom konkursu Pentagona, bila je politika za koju je druga strana obećala svu pomoć.

Inžinjer Milan Milojević koji je JPATS vodio sa jugoslovenske strane seća se da su u intenzivnim posetama Americi rešavani najveći nedostaci našeg proizvoda. Ključna stvar je bila pronaći motor za G-4 koji ne bi štrčao iz projektovane konstrukcije sa takozvanim fenom, koji bi mu dao element dvoprotočnosti kakav naš “rojs rojs” motor na G-4 nije imao.

- U Bostonu, u sedištu “General electrik”, koji je u to vreme proizvodio dve trećine svih avionskih motora u svetu, čekalo me je kompletno rukovodstvo kompanije - svedoči on. Otprilike radilo se o poslu za oko 1.000 motora što je i za njih bila ogromna narudžbina. Oni tada nisu proizvodili motor kakav je odgovarao gabaritima naše letelice, ali su imali nešto slično ranijih godina. Pre odlaska na put, na ovu činjenicu pažnju su mi skrenuli inžinjeri iz Žarkova koji su ispravno procenili da bi taj motor mogao da se modifikuje.

Naš inžinjer se seća kako su stručnjaci “General electrik” potpuno zaboravili na ovaj motor iz banalnog razloga. Oni su svoju tehničku dokumentaciju perspektivnih pogonskih grupa za razvoj već tada prebacili u elektronsku formu a motor koji je bio “na pameti”našim inžinjerima nije spadao u ovu grupu. U to vreme Amerikanci nisu imali avion kao G-4 tako da im je i ovaj motor bio”neperspektivan”.

Naš sagovornik, kada su u pitanju razgovori o zajedničkom nastupu na konkursu JPATS, koji je 1990. godine i zvanično raspisan, naročito izdvaja ime gospodina Kaplingera koji je nastupao kao odgovorno lice iz “General dynamics”. Bio je to retko energičan i sposoban čovek koji je redovno dolazio u Beograd, u Žarkovo da prati ideje razvoja reprojekta G-4. U međuvremenu, u Jugoslaviju dolaze najviše zvaničnici Turskog vazduhoplovstva, da se uvere u moć ovog aviona koji bi trebalo da se proizvodi i kod njih. Turcima je inače trebao avion za preobuku i oni su ga nazvali “turgo-5.” Kada su stigli u Institut i izložili taktičko-tehničke zahteve letelice za svoje potrebe shvatili su da je G-4 ono što traže.

- Posetu Turaka pratila je anegdota koja se posle prepričavala u vazduhoplovnom svetu - nastavlja Milojević. - Pošto su Turci shvatili da avion G-4 ima već proverene odgovore na sve njihove taktičko-tehničke zahteve, sa žaljenjem su zaključili da njima ipak treba avion koji bi mogao da ponese 200 do 300 litara goriva više jer su velika zemlja.Posle ove konstatacije, turska delegacija je zamoljena da ostane u Instititu još par sati i da obiđe laboratorije, da bi nakon ovog vremena opet zajedno seli u salu za konferencije. Za dva sata naši inžinjeri našli su prostor unutar konstrukcije u koji bi se ovo gorivo moglo smestiti i to su nacrtali na projektu aviona.

Finale posla i potpisivanje predugovora sa “General dynamics” o saradnji na reprojektovanju aviona dogodilo se sredinom 199O.godine u Žarkovu. Dokumentom u tri tačke je predviđeno da se uđe u saradnju. Predviđen je zajednički rad inžinjera “General dunamics” i Vazduhoplovno-tehničkog instituta na reprojektovanju i pod tri, zajednički nastup na konkursu Pentagona.

- Kada smo se rukovali Kaplinger me je pitao zašto ne skačem od sreće - seća se naš inžinjer. Ja sam, naravno, bio zadovoljan, ali i malo zabrinut. Jer, pošto sam sa naše strane predložio tri inžinjera za projekat, ime šefa tima sam izostavio. Vaspitan sam da se sam ne guram. Kaplinger, kao da je znao šta mi je, odvojio me je u stranu i poluglasno mi je ponudio da pređem u “General dynamics” i da se preselim u SAD, pa ako hoću i u njihovu vojsku.

Milojević, iako zatečen ovim predlogom, odbio je da bude Amerikanac.

- Ja, dete iz sela Kijeva kraj Kragujevca, da napustim svoju vojsku i odem u tuđu... takve stvari se u Šumadiji tada nisu mogle ni zamisliti - seća se inžinjer.

Projekat JPATS išao je do sredine 1991. Političari zaslepljeni nacionalizmom počeli su građanski rat. Avion G-4 poslednji put se pojavio u leto 1991. godine na Laburžeu u Francuskoj, kada je i Francuzima saopšteno da odustajemo od nadzvučnog aviona. Počele su borbe oko Vukovara, jedan deo Amerikanaca je uzalud pokušavao da urazumi zaraćene strane. Drugi su ih gurali da se kolju još žešće.

pitanje bez odgovora

INŽINjER Milan Milojević ipak je vojsku napustio 1993. godine. On je bio u zajedničkoj komisiji Generalštaba tadašnje armije koja je “zbog racionalizacije” nasilno htela da spoji Vojnotehnički institut iz Katanićeve i Vazduhoplovno-tehnički iz Žarkova. Uzalud se opirao ludoj ideji. Izdvojio je svoje mišljenje i skinuo uniformu. Ubrzo je morao da hleb potraži u Africi.

- U Africi 1993. u trenucima dokolice čitao sam engleski “Ekonomist” i u oči mi je pao tekst o izvozu naoružanja u 1989. Prva je bila Amerika sa 17 milijardi izvoza. Englezi su imali 7,5, Rusi blizu 6 milijardi izvezenog naoružanja. Mi oko dve milijarde - priča vazduhoplovac. Ono o čemu ranije nisam razmišljao takođe sam našao u “Ekonomistu”. Po glavi stanovnika, mi smo imali najveći izvoz u svetu. Uplašio sam se da nisam radio nešto zbog čega su moja država i narod “dobili po glavi” i zbog čega nas veliki i dalje kinje.

Milan Milojević danas živi od predavanja u vazduhoplovnim akademijama trećih zemalja. Uveren je da i danas imamo potencijale da napravimo avion kakav treba Vojsci Srbije. Ne da kupimo već - da napravimo.

Sutra: Proizvodnja lakog nadzvučnog aviona postala bi zamajac razvoja srpske industrije