Zakletva na isukanom maču

O tajnim društvima ispre­da­le su se i ispredaju se razne priče. Kod nas je jedno vreme postojao običaj da se skoro sve nacionalne i državne nedaće objašnjavaju delatnošću tajnih organizacija i njihovih svemoćnih vođa i planera. Nastanak i propast zajedničke države, uspon i pad komunizma, seobe, ratovi, siromaštvo, glad - sve je to prema ovim shvatanjima unapred do detalja bilo zamišljeno i planirano i ostalo je samo da ga ljudske marionete sprovedu u delo.

Istina je da tajna društva postoje i da su uvek postojala, u svim delovima sveta i svim istorijskim razdobljima. Ali je, takođe, istina da njihova moć i uticaj nisu onoliki koliko se to često zamišlja; i njih su stvorili ljudi i u njima ljudska zloba i glupost deluju isto kao i na drugim mestima, i, isto kao na njima, kvare i izopačavaju prvobitne zamisli i početne ideje. Tajna društva, stoga, ne sačinjavaju suštinu svetskih zbivanja; ona su pre nalik na talase koji se uzdižu i spuštaju iznad tajanstvenog i moćnog toka istorijskog kretanja.

Naravno, ne treba ih odbaciti u potpunosti kao faktore koji utiču na ljudsko društvo i promene u njemu. Njihova snaga i domet najbolje se mogu videti na pojedinačnim primerima. Kako su nastajala, kako su delovala, koliki je bio njihov uticaj i značaj, najbolje će se videti ako ukratko izložimo istorijsku sudbinu bar nekih od ovih društava. Svakako, u onoj meri u kojoj su nam dostupni podaci o njima. Jer, tajna društva i jesu tajna zato što se o njima nikada ne sazna sve do kraja. Uvek ostaje nešto, što, kada su ona u pitanju, ljudskoj mašti daje krila.

Jedno od najstarijih tajnih društava jeste nemačka Sveta Fema. Poznati sociolog Georg Zimel pisao je da tajna društva nastaju u uslovima velikih društvenih nereda i pomeranja; onda kada nestane zakona i pravde, kad u nekom društvu zavladaju nasilje i zlo, kad se izgubi poverenje u vlast i njene ustanove, ljudi traže drugačije puteve da zadovolje svoju potrebu za pravdom i slobodom. Nemačka XIII veka pružala je sliku velike propasti i rasula. U zemlji, u kojoj skoro da nije postojao ni trag centralne vlasti, svu moć su prigrabili oblasni gospodari i njihove sluge. Narod je ostao bez ikakvih prava, potpuno prepušten zloj ili dobroj ćudi svojih gospodara. Još u XIX veku jedan nemački emigrant je, hvaleći američki ustav i slobode rekao: A u našoj zemlji ako knez kaže ‘jedite slamu’- mi jedemo. Kad je to bilo u XIX veku, koji je za Evropu bio vek slobode - možemo misliti kako je to bilo u doba feudalizma. Uz ovo samovlašće, kao njegov redovan i veran pratilac, išao je i kriminal. Lopovi i ubice ostajali su nekažnjeni; dovoljno je bilo da se, posle izvršenog zlodela, sklone na teritoriju susednog velikana. Tamo su vladali drugi zakoni i druga pravda.

U takvim uslovima nastao je tajni putujući sud, koji je sebe nazvao Sveta Fema. O poreklu i pravom značenju ove reči, a to je tipično za tajna društva, ne zna se ništa pouzdano. Jedni ga dovode u vezu sa poznatom mučenicom i svetiteljkom iz prvih vekova hrišćanstva, koja se u snu ukazala jednom plemiću i naložila mu da stvori štit naroda pod njenim imenom; drugi misle da je ono deformisani oblik latinske reči fama ili slava; za treće ono ima koren u arapskom izrazu fehm, što znači mudrost; a samu organizaciju osnovali su razočarani krstaši po povratku iz Svete zemlje.

Zadatak tajne organizacije bio je da sudi svima onima koji krše Božje zapovesti i podsmevaju se Njegovoj pravdi. Osim toga, na udaru Svete Feme bili su i oni koji se bave vradžbinama, koji skrnave groblja i pljačkaju crkve. Sudilo se svim odraslim članovima, a odraslim smatrao se svako onaj ko ima više od 12 godina. Zanimljivo je zapaziti kako se i u XX veku baš ova starosna granica opet pojavila u zakonu. Reč je, naime, o Staljinovom ustavu iz 1938. godine, u kome je smrtna kazna bila predviđena i za decu, koja imaju više od 12 godina starosti. Istorijske veze i sličnosti ponekad su stvarno ironične; naoročito za one koji veruju u ideju istorijskog napretka.

Članstvo u Svetoj Femi bila je najstrože čuvana tajna. Novi članovi su se rukom na isukanom maču zaklinjali da će tajnu društva kriti od supruge i deteta, od majke i oca, sestre i brata, od vatre i vetra i od svega što greje sunce, na šta pada kiša i što živi i diše između neba i zemlje... A za one koji se drznu da ono što je tajno učine javnim i otkriju ono što je skriveno, Sveta Fema je tražila da im se vežu ruke, da im se preko očiju stavi povez i da im se, pre nego što budu obešeni, šest stopa više od lopova, iščupa jezik koji je izgovorio tajnu.

Za razliku od carske, vlast Svete Feme bila je raširena po celoj Nemačkoj. Na njenom čelu se nalazio veliki sudija, kome skoro niko nije znao ni ime ni lice, ispod njega i njemu podređeni bili su slobodni sudovi. Sa slobodnim sudijama (slobodnim jer nisu zavisili od vlasti lokalnih gospodara; naprotiv!) išli su i dželati; doneta presuda izvršavana je odmah.

Sveta Fema je bila putujući sud. Onda kada sudija i njegovi pomoćnici stignu u neko selo ili oblast, svi stanovnici su bili dužni da se skupe na unapred određenom mestu. Niko od njih nije znao čija zlodela su otkrivena, ko ih je i kada otkrio i kakva je kazna za njih. Svi su morali da sednu na zemlju i da, tako sedeći, obrazuju duge pravilne redove. Sudija sa belim štapom, u grobnoj tišini, ispunjenoj strahom i očekivanjem, šetao je između redova. Onaj koga bi njegov štap dotakao po nogama bio je kriv i osuđen. Sveta Fema je sudila za sva dela; za nju nisu postojali zastareli gresi; svaki je bio mlad, kao i onog dana kada je učinjen. Pravo na žalbu nije postojalo, ali je postojalo pravo na bekstvo. Onaj koga Sveta Fema osudi, imao je pravo 24 časa da beži kud zna; posle tog roka svako je bio u obavezi da ga preda dželatima Svete Feme. Osuđenom niko nije smeo da ukaže pomoć, pruži utočište, ili da hranu. Ponekad je poziv na sud bio ličan; čovek se budio i na svojim vratima zaticao poziv za sud. Niko nije smeo da se ne pojavi. Za onoga ko se ipak ne pojavi, presuda je bila sledeća: vrat optuženog osuđen je na konopac, a njegovo telo na plen pticama i zverima...Imovina mu se oduzima, a žena proglašava za udovicu... Onaj ko se odazove priman je u zatvorenoj prostoriji, ispred stola na kome su bili isukan mač i venac od vrbovog lišća - simbol smrti na vešalima.

Sutra: Kazna je uvek samo jedna - smrt