Noć je doba za zavere i zla

Sveta Fema je bila vrlo moćna i svako je zazirao od nje; u drugoj polovini XV veka toliko je bila jaka da je čak i cara Fridriha Trećeg pozvala na sud. Međutim, i Svetu Femu je stigla sudbina svih ostalih ljudskih tvorevina i zamisli. I ona se postepeno kvarila i izneveravala osnovne principe. Tajna društva, i pored strašnih zakletvi i surovih kazni, kvare se isto kao i bilo koji društveni pokret ili politička stranka; prvobitni ciljevi se postepeno izneveravaju, u njegove redove se sve više uvlače nepošteni profiteri i beskrupulozni karijeristi. U narednom periodu, pre konačne propasti i nestanka, putujući pravedni sud postao je sredstvo političke borbe i nepoštenog bogaćenja; politički rivali su prikazivani sudu isto kao i poslovni takmaci. Tajnost suda i nemogućnost javne odbrane bili su idealna sredstva za uništenje svih onih, koji su se u društvenim borbama pokazali jačim i pametnijim. Najzad, u završnoj fazi, pre nego što je nestala u mraku istorije, Sveta Fema se pretvorila u reketašku organizaciju. Sveta Fema i njena čudna pravda postale su deo legende i narodnog pamćenja.

Tajna društva ponekad nastaju i kao odgovor na međunarodnu situaciju i poredak koji ona uspostavlja. Italijanski karbonari rezultat su novog svetskog poretka koji je u Evropu uveden posle Napoleonovih ratova. Italijansko poluostrvo pripalo je zoni uticaja Habzburške monarhije. Novi gospodari su Italiju podelili na nekoliko država; vlast u njima predali su svojim vazalima. Na severozapadu Apeninskog poluostrva nalazilo se Sardinijsko kraljevstvo, pod vladavinom Savojske dinastije; na severoistoku bila je Kraljevina Venecija, sad bleda senka nekadašnje moćne Mletačke republike. Zatim su se idući od severa ka jugu, nizale sledeće države: Vojvodstvo Parma, Toskansko vojvodstvo, Papska država i, najzad, siromašna Napuljska kraljevina, kojom su vladali Burboni.

U svim državama, koje su inače često bile u sukobu, glavni i zajednički neprijatelj - bili su italijanski nacionalizam i težnja ka ustavu i slobodi. Naime, u XIX veku italijanski narod je za sebe hteo ono što su drugi već ostvarili - jedinstvenu nacionalnu državu. Politička tajna društva izrastala su, pre svega, iz ove težnje za nacionalnom i opšteljudskom slobodom. U situaciji kada se do ovih vrednosti ne može doći mirnim načinom i javnim, demokratskim sredstvima, ljudi su skloni da pribegnu nasilju i tajni. Oni u svojim redovima nalaze najhrabrije pojedince. A cilj karbonara je bio - jedinstvo i sloboda Italije. Njihovi članovi dolazili su iz skoro svih slojeva društva: bogati privrednici, studenti i intelektualci, aristokrate i sinovi vladarskih porodica - svi oni su bili ujedinjeni u težnji za nacionalnom slobodom i nezavisnošću.

Samo ime karbonari ili “ugljari” ima tajanstveno poreklo i njegov nastanak gubi se u dalekoj i davnoj prošlosti. Prema jednoj pretpostavci, ono je nastalo u Škotskoj u XVI veku; begunci od vlasti, pravedne ili nepravedne, bežali su u ogromne gorostasne šume, kojima je bila prekrivena Evropa onog doba. Tamo su, da bi preživeli, pravili drveni ugalj i prodavali ga po selima. Ovi ljudi tamnih lica i tamne prošlosti ostavljali su dubok utisak na svoje savremenike i maštu potonjih generacija; ime karbonar označavalo je nekog ko je odvažan i hrabar.

Isto kao i ime, i poreklo ovog društva je tajanstveno... Jedni kažu kako ga je osnovao neki sveštenik (istorija nije sačuvala njegovo ime), drugi tvrde kako je otac karbonara bio profesor Vajshajt koji je, 1776. osnovao organizaciju “Prosvetljenje” (pokušavamo da zamislimo današnje profesore u ovoj situaciji, ali nam ne polazi za rukom!). Organizacija se brzo proširila po Evropi, dobila internacionalne dimenzije, i, prema nekim izvorima, imala značajnu ulogu u Francuskoj revoluciji. Prema istoj hipotezi, karbonarske ideje, kao i način organizovanja, u Italiju su doneli francuski vojnici.

Nije svaka organizacija za čije se članove i ciljeve ne zna - tajno društvo. Kriminalne bande, tajni savezi poslovnih i političkih ljudi nisu tajna društva. Ono što čini tajno društvo na prvom mestu je obred inicijacije ili uvođenja, a na drugom zakletva i priznanje viših natprirodnih sila.

U karbonare kao ni u jedno tajno društvo čovek ne može da se svojom voljom prijavi: ne postoji, da tako kažemo, konkurs za tajno društvo. U tajna društva se ne ulazi; u njih se uvode odabrani. Budući član se prvo pažljivo prati, utvrđuje se njegovo poreklo, navike, prijatelji (reci mi ko su ti prijatelji pa ću ti reći ko si), moralne i druge sklonosti. Onda, ako se utvrdi da kandidat zadovoljava uslove, prave se prvi ovlašni kontakti, okolišna ispitivanja, pažljive provere i tome slično. Najzad, prelazi se u otvoreni napad i postavlja se ključno pitanje ulaska u tajnu organizaciju. Biraju se obično hrabri, čvrsti ljudi, koji mogu da izdrže lišavanja i podnesu bol. Tek kada se ispune ovi uslovi, na red dolazi uvođenje u tajno društvo. Jedan karbonar je u svojim privatnim beleškama obelodanjenim posle njegove smrti opisao čin primanja u karbonarsku organizaciju. Mesto sastanka sa izaslanikom društva bio je jedan maskenbal, a vreme duboka noć kada, kako je Šekspir negde rekao, nastaju sve zavere i sva zla. Na tom maskenbalu budućem članu prišao je čovek sa maskom domina.

“Kucnuo je čas”, prošaputao je domino.

“Spreman sam”, odgovorio je budući karbonar. Posle ovog prišao im je još jedan domino i sva trojica su napustila maskenbal. Napolju su mu njih dvojica vezala tamni povez preko očiju, a onda ga uveli u jednu kočiju. Kola su dugo kružila gradom, skrećući čas levo čas desno, vraćajući se ponekad unazad. Ubrzo je pridošlica izgubio svest o pravcu u kome ga vode. Potom su stali, i pažljivo, i dalje vezanih očiju, uveli ga u neku palatu. Popeli su se uz stepenište, ušli u jedan stan, i tek tada mu skinuli povez sa očiju. Soba u koju je bio uveden bila je ogromna i u polutami; jedini izvor svetlosti bila je jedna lampa od alabastera i vatra u velikom kaminu. Soba je bila zastrvena velikim tepihom tamnocrvene boje, koja je pridošlicu trebalo da podseti da je put koji je izabrao, put mučeništva, stradanja i krvi. U suprotnom kraju nalazio se jedan sto, a za njim čovek takođe pod maskom. On je bio zadužen za prijem novog člana, koji nikada nije saznao o kome je reč, mada je imao burno i bogato karbonarsko iskustvo. Pridošlica se, ponavljajući rečenice za svojim domaćinom, prvo zakleo na vernost redu, na odricanje od sopstvene volje i predavanje života borbi za slobodu i ujedinjenje porobljene zemlje. Zatim je kleknuo ispred velikog raspeća na kome nije bilo Hristovog lika, i držeći u ruci upaljenu sveću, svečanim glasom izgovorio završne reči: “Slažem se da, ako izdam tajnu reda, budem isečen na komade i bačen u užarenu peć.”

Od tog trenutka njegov život je postao vlasništvo reda, koji je ima pravo da njime raspolaže po svom nahođenju.

Sutra: Kako je nastala tajna američka organizacija Kju-klus-klan