Surovost i mržnja iz zabave

U PRVIM decenijama XIX veka, Italija je doživela više ustanaka iza kojih je stajala karbonarska ruka. Nažalost, njihovo još nije bilo došlo; istorija ustanaka je u stvari bila istorija poraza i stradanja. Prvu pobunu karbonari su organizovali u papskoj državi. Kad se papa Pije VII teško razboleo, svi su zbog prirode bolesti i životnog doba očekivali njegovu sigurnu smrt. Karbonari su odlučili da iskoriste trenutak bezvlašća i panike koji prate smrt svakog apsolutnog gospodara, i podigli su ustanak sa namerom da prvo preuzmu vlast u Rimu, a onda u celoj Italiji. Međutim, na opšte čuđenje starac se uspravio i vratio iz mrtvih. Situacija je vrlo brzo stavljena pod kontrolu i vodeći karbonari i njihovi saradnici su pohapšeni. Papa se vratio iz mrtvih, ali je zato tamo poslao desetine svojih neprijatelja; oni koji su izbegli smrt dopali su galija i dugogodišnje robije. Ni na severu Italije karbonari nisu bolje prošli, austrijske vlasti su ih nemilosrdno progonile, ubijale, slale na robiju i progonstvo. Tada su, uprkos svom visokom poreklu, stradali članovi mnogih starih i uglednih aristokratskih porodica.

Najveći uspeh karbonari su postigli na jugu u napuljskom kraljevstvu. Ustanak koji je tamo izbio trajao je kratko i izveden je bez kapi prolivene krvi; karbonari su u svojim rukama držali vojsku, jer su skoro svi viši oficiri bili zakleti pripadnici ovog reda. Suočen sa opštom pobunom, kralj se u julu 1820. zakleo da će vladati po Ustavu (osim nacionalne države jedan od ciljeva karbonara bio je i ustavna vladavina ili, kako se to danas kaže, pravna država). Ovako je glasila kraljeva zakletva: “Gospode svemoćni, koji vidiš ljudske duše, i budućnost, ako prekršim ovu zakletvu pogodi me svojom pesnicom.” Tri meseca kasnije u Napulj su ušle austrijske trupe, a kralj je svoju zakletvu zaboravio, tako potvrdivši staro pravilo da se vladarska ne poriče osim ako ne mora. Počeo je surov progon karbonarskih ustanika, njihovih pristalica i simpatizera. Osim kraljeve zakletve, iz toga doba ostale su nam i reči njegovog predsednika vlade. Prvi kraljev ministar tvrdio je da je ovaj dobroćudni čovek na prvom mestu trebalo da bude dželat. Karbonari (oni koji su preživeli prvi pogrom) vođeni su goli, na magarcima, ulicama Napulja. Rulja (ona ista koja ih je dva meseca ranije dočekala kao spasioce i apostole slobode) udarala ih je pesnicama, gađala kamenjem, prosipala na njih izmet i pomije.

Ponašanje napuljske rulje pokazuje da tajna društva i narodne mase nisu, kako to nesvesno pretpostavljaju zastupnici teorije zavere, u istom odnosu koji šahista ima prema svojim figurama. Ovde su figure, isto kao i igrači, obdarene svešću i slobodom volje; one mogu da se otrgnu kontroli i započnu sopstvenu igru, onda kada se igrači tome najmanje nadaju.

Sa napuljskom katastrofom nestala je i karbonarska organizacija; ono što je ostalo od nje bilo je tek nešto malo više od običnog debatskog kluba. Nestali su karbonari, ali nije nestala želja za slobodom, koju su oni raspalili u srcima Italijana. Garibaldi, Macini, Kavur ostvarili su ono što karbonarima nije pošlo za rukom. Tako se i na njihovom primeru potvrdila istinitost stare izreke: Ono što čovek započne za sebe, Bog dovrši za druge.

Organizacija po duhu sasvim suprotna od italijanskih karbonara, jeste američki Kju-kluks klan. Ova organizacija je, osim toga, dokaz da važne istorijske pojave ponekad počinju sasvim bezazleno. Naime, jedna grupa mladića iz američke države Tenesi imala je višak slobodnog vremena, pa je odlučila da osnuje nekakvo društvo u kome će moći da utroši svoju suvišnu energiju. Vreme je inače bilo teško, poratno. U južnim američkim državama koje su izgubile rat, vladale su ekonomska depresija i politička i psihološka potištenost.

U početku, momci su samo hteli da pomognu udovicama palih južnjačkih ratnika, i da obuzdaju tlačenje koje su na jugu sprovodili poslovni ljudi iz pobedničkih, severnih država. Sebi su, po modi onoga vremena, podelili tajanstvena imena sa mitološkim i paganskim značenjem: Veliki Kiklop, Veliki Turčin, Noćni Soko, Veliki Liktor... I počeli su da se sastaju noću.

Ovi noćni sastanci završavali su se jednim nemim i mističkim defileom. Obučeni u duge bele odore, sa maskama na licu, oni su, idući jedan za drugim, u grobnoj tišini prolazili gradom. I gle čuda i prilike za zabavu! Ova kolona je u lokalnim crncima koji su je videli, izazvala neopisivi užas. Vizija belih spodoba koje u noćnoj tišini idu gradom, po svoj prilici je u njima pokrenula neke stare strahove, koji su do tada mirno spavali u dubini njihove podsvesti. Dok su oni bezglavo bežali od lokalnih momaka u dugim, belim odorama, surova zabava nametala se sama od sebe.

Uskoro su po raskrsnicama i usamljenim mestima zadocnele crne radnike počele da presreću seni palih južnjačkih ratnika. Presretnuti nesrećnik morao je da odgovori zašto su on i njegovi, tražeći slobodu i jednaka prava, narušili zakone i onog i ovog sveta; i sveta živih i sveta pokojnih. Zabava je, međutim, ovim prvim klanovcima pokazala njihovu pravu snagu, i oni su odlučili da je upotrebe; susreti se više nisu završavali prostim izazivanjem straha u omrznutim sugrađanima druge boje kože. Premlaćivanja i zlostavljanja postali su druga faza Kju-kluks klana. I dok su se u crnačkim kolibama sa užasom prepričavale strašne priče i očekivala noć, pokret belih čaršava je među belcima juga dobio razmere masovne histerije.

Kad je pokret zahvatio sve države juga, nastala je potreba za njegovim organizovanjem i objedinjavanjem. U Nešvilu je, stoga, održan tajni sastanak na kome je doneta odluka da se osnuje Nevidljivo carstvo, zajednica svih pripadnika klana. Na čelu ove zajednice nalazi se veliki veštac, i njemu su bile podređene sve države američkog juga. Ispod njega stolovali su veliki zmajevi, gospodari pojedinih država bivše Konfederacije. Treći red ove hijerarhije sačinjavali su veliki titani, koji su upravljali oblastima; najzad, dolazili su veliki kiklopi, upravljači pojedinih opština i manjih mesta. Veliki vešci, titani, kiklopi ili kako su se već nazivali - sve bi ovo bilo smešno i nedostojno ozbiljnih i odraslih ljudi, da iza sve te maskarade nije stajala jedna strašna i naopaka stvarnost. Ili, kako se to kaže, bilo bi smešno da nije krvavo.

Sutra: Zapaljeni krst postaje novi simvol