Biljke otrovnog ploda

Vrhunac svake organizacije je uvek i početak njenog pada; demokratska javnost Amerike nije više mogla da podnosi nasilničko ponašanje članova Klana niti kvazimonarhizam njegovog lidera. Tajna društva, kad jednom izađu u javnost, ako ne osvoje vlast... osuđena su na propadanje. Tako je bilo i sa Kju-kluks-klanom. Njegovo nestajanje ubrzao je i federalni zakon koji je maskiranim osobama zabranjivao da se pojavljuju na javnim mestima. Tim činom Klanu je iz ruku izbijeno najjače sredstvo propagande i uticaja na narodne mase. Sledeći udarac Klan je sam sebi naneo: njegovo povezivanje sa malim i beznačajnim nacističkim grupama, umesto da ga ojača - pokazalo se kao samoubilački čin. Američka javnost i politika su od samog početka bili odlučno i nedvosmisleno antihitlerovski opredeljeni. Aktivnosti Klana zamrle su uoči Drugog svetskog rata. Snažan talas američkog patriotizma potopio je ovu organizaciju koja je zagovarala podele među američkim građanima.

Posle rata Kju-kluks-klan je pokušao sebe da nađe u antikomunizmu i rasnim nemirima, ali bez uspeha; njegova scenografija, njegove parole i fraze, nisu više uspevale da u ljudima probude stari žar. Ali, u istoriji nema konačnih rešenja; nijedan poraz i nijedna pobeda nisu krajnji i neopozivi. Ako smo Kju-kluks-klan nazvali biljkom otrovnog ploda, onda treba da znamo da tlo na kome je ta biljka iznikla još uvek postoji.

Od svih tajnih društava najpoznatije i najslavnije svakako jeste sicilijanska Mafija. Njena slava je postala tolika da se danas skoro svaka organizacija, stvarna ili pretpostavljena, sa sumnjivim moralnim ciljevima naziva - mafija. Mafijom se naziva banda maloletnika koja presreće školsku decu, politička partija čiji se članovi prekomerno bogate, nepošteni pripadnici neke javne ustanove (opštinska, lekarska, prosvetna itd. mafija), nakupci na pijacama, i da ne nabrajamo više.

Međutim, svi ovi i mnogi drugi slučajevi, ne samo da nisu mafija nego nisu ni tajno društvo. Grupa lopova koji se jedno vreme bave krađom automobila i preprodajom delova nije tajno društvo. Tajna društva odlikuje tajnost, postojanje jasnih i izričitih pravila, ritual primanja u kome se budući članovi zaklinju višim silama, vođama čija se reč bespogovorno sluša. Nazvati neke jeftine propalice mafijom, uvreda je ne samo za one koji sebe nazivaju časnim društvom već i za tajne organizacije uopšte.

Gde su koreni Mafije? Njihova domovina, Sicilija, oduvek je bila predmet borbe okolnih država. Grci, Kartaginjani, Rimljani, Saraceni i mnogi drugi osvajali su ovo ostrvo i odlazili sa njega. Svi oni su, tokom vekova, doprineli oblikovanju tvrdog i ponositog karaktera njegovih žitelja.

Prvi nagoveštaji postojanja neke tajne organizacije vezuje se za Sicilijansko krvavo večernje. Godine 1228, dok je u hramovima trajala večernja služba, jedan francuski vojnik (Sicilija je tad bila pod francuskom okupacijom) pokušao je da siluje neku devojku; i to u neposrednoj blizini jedne crkve. Istorija, u kojoj ponekad zanavek nestaju imena velikih i časnih ljudi, sačuvala je ime ovog nasilnika, koji nije ostvario svoj podli naum, ali je zato izazvao veliku nesreću; ubogi đavo zvao se Pjer Druje.

Glas o nasilju Palermom se proširio brzinom vetra; sve što je moglo da nosi oružje bacilo se na omrzute okupatore; i malo i veliko, i staro i mlado, i žene i muškarci i monasi i laici - svi su poleteli da brane devojačku čast, koja se pretvorila u čast celog ostrva i svih stanovnika u njemu. U eksploziji neslućene mržnje planule su kuće, potekla je krv, neprijatelji nisu prosto ubijani; oni su komadani, a delovi tela su u groznoj procesiji besa i mržnje nošeni po gradskim ulicama koje su bile osvetljene zapaljenim kućama. I za sve to vreme, sa svih gradskih crkava zvonila su zvona, kao da posvećuju i blagosiljaju ovu noć osvete i gneva.

Borbe su nastavljene i narednih nedelja i dana došla je nova vojska i narodna pobuna je bila ugušena. Međutim, tih dana okupatorski generali su shvatili da iza svih tih događaja stoji neka tajna i organizovana sila. U sicilijanskom krvavom večernju, prema jednoj hipotezi, nastalo je ime - Mafija. Naime, glavna parola i poklič tih dana je bio: "Smrt Francuskoj, to je zavet Italije!" na italijanskom to glasi: Morte alla Francia, Italia anolla. Početna slova ove parole formiraju reč MAFIA.

Ipak, u tajnim društvima sve je tajno pa i njihovo ime i njegovo poreklo. Osim ove pretpostavke postoje i druge: prema jednima mafija označava kraj sa nepristupačnim stenama, u kojem su se skupljali banditi; prema drugima, u korenu ovog imena je starofrancuska reča maufe koja znači rđav; za treće ime potiče od reči firentinskog dijalekta maffia koja znači - bez lica.

Pojava današnje mafije dovodi se u vezu sa stanjem na ovom uvek nesigurnom ostrvu. Aristokrati i veleposednici živeli su u gradovima, a njihovi nadničari i nadzornici imanja bili su izloženi nasilju okolnih bandi. Zakona i vlasti na Siciliji nikad nije bilo u onoj meri u kojoj je to potrebno, pa su progonjeni i tlačeni ljudi morali da nađu neki drugi izlaz. Situacija je i ovde, kao i u drugim prilikama tražila ljude i oni su se našli. Plaćeni čuvari imanja, organizovali su društva za borbu protiv nasilnika i otimača. U organizovanju oni su se oslanjali na religiju (zakletva na odanost društvu), i srodničke i kumovske veze. Na Siciliji, kao i u nekim drugim zemljama, kumstvo je bilo svetinja, koja dolazi odmah posle religije. I tako je, kao i među starim Srbima, važio zakon: Bog na nebu, kum na zemlji!(Sve dok kum, preko kuma, nije kuma skratio za glavu!)

U okvirima ovih društava izdvajali su se neki ljudi, zahvaljujući svojoj pameti, fizičkoj snazi i odlučnosti i onoj osobini koja se dosta neodređeno naziva harizma. Oni su postajali vođe kojima su se svi ostali kumovi pokoravali. S vremenom su ovi ljudi od plaćenih nadzornika postajali gospodari, od kojih su počeli svi da zaziru, pa i njihovi aristokratski poslodavci. Zbog tradicionalnog sicilijanskog nepoverenja u zvaničnu pravdu, ovi ljudi su postajali sudije. Pred njihovim vilama, u određenim danima okupljali su se redovi molioca i tražitelja pravde.