Mafija jača od Musolinija

Krajem devetnaestog veka, organizacija koja je sebe nazivala Časno društvo ili L'onorata societa, bila je stvarni gospodar Sicilije. Ona je određivala uslove poslovanja, naplaćivala porez, komandovala političkim životom. Godine 1901. jedan savremenik je zapisao: Tamo gde je mafija jaka, nijedan kandidat ne može da dobije izbore, bez pomoći ove organizacije. Gospodar Časnog društva iz toga doba bio je don Vito Kašio Fero.

Don Vito je, ako se to može reći za neko ljudsko biće, bio neograničeni gospodar života i smrti, svi su bili u obavezi da jedan deo prihoda izdvoje za don Vita i njegovu organizaciju. Čak su i ljubavnici koji su večeri provodili pod prozorima svoje drage, za to zadovoljstvo morali don Vitu da plaćaju porez, koji se zvao canilla, to jest porez za držanje sveće. Gradonačelnici i poslanici u Rimu, kad ga sretnu savijali su se i ljubili u ruku don Vita. Inače, on je bio lep čovek, koji je plenio svojim uzdržanim i otmenim stavom. Duga bela brada davala mu je izgled starovremenskog mudraca.

Pod njegovim rukovodstvom mafija je dobila svoj današnji organizacioni oblik. Na dnu hijerarhije vlasti bile su familije: one su pokrivale jedno ili više sela, a njihovi članovi su bili povezani kumovskim ili srodničkim vezama. Viši nivo zvao se Toska ili Bedro, a sačinjavala ga je zajednica više familija pod vođstvom jedne ličnosti. Na samom vrhu bio je neprikosnoveni don Vito. Skup svih familija, kao što smo rekli nazivao se L'onorata societa.

Don Vito je organizovao i američki ogranak mafije. U njegovo vreme nastao je i tajni mafijaški jezik. Na primer, šešir nakrivljen na desnu stranu značio je "Prate me", nakrivljen nalevo, "Primio sam poruku", šešir zbačen na potiljak koji je obično znak krajnje bezbrižnosti, na ovom nemuštom jeziku značio je: "Upomoć! Nalazim se u velikoj opasnosti".

Prijem u mafiju kao uostalom i prijem u svako tajno društvo ispunjen je jednom tajanstvenom i veličanstvenom grozom. Novog člana, koji je prethodno dugo praćen i proveravan, u prostoriju uvode dva kuma koji garantuju za njega. Oni se nazivaju kumovima, zato što je prijem u ovu organizaciju za pojedince bio nalik na novo krštenje. Ruke pridošlice su prethodno izbodene iglama, pa pre liče na krvave grudve nego na normalne ljudske šake. Na stolu ispred njega nalazi se ikona, a oko nje dve upaljene sveće. Sa krvavim rukama na svetoj slici, novi član je izgovarao sledeću zakletvu: "Zaklinjem se Bogom da ću pomagati braći u nevolji, makar me to koštalo života, da ću osvetiti uvredu nanetu nekom od moje braće, da ću pod svim okolnostima čuvati tajne i imena moje braće, da ću izvršavati sva naređenja, ne tražeći njihov razlog. Prihvatam da je svaki brat koji prekrši zakon, zaslužio smrt. U ime Sveca čija je ikona natopljena mojom krvlju, kunem se na sve ovo. Amin."

Godine 1963. u jednoj pećini uređenoj kao hram, sicilijanska policija pronašla je na desetine ikona umrljanih osušenom krvlju. U osnovi sličan ritual primenjuje se prilikom prijema u američku mafiju.

Ali, vratimo se don Vitu. Svoju ogromnu moć jednom je javno demonstrirao početkom veka. Naime, 1908. godine američka policija je uspela da organizovane bande poveže sa njihovom sicilijanskom centralom. Trebalo je naći čvrste dokaze, a zatim u saradnji sa italijanskom policijom stati zmiji na glavu. Iskusni policajac italijanskog porekla Džon Petrosimo, dobio je zadatak da otkrije gde se krije ta glava. I on je u najvećoj tajnosti stigao na Siciliju. Bio je to prvi sudar američke i sicilijanske pravde. Nekoliko dana pošto je Petrosimo stigao u Palermo, u najvećoj tajnosti i pod tuđim imenom, don Vito se uputio u kuću jednog poznatog senatora; tamo je posedeo izvesno vreme, a onda se izvezao senatorovom kočijom u grad. U po bela dana, na jednom od glavnih trgova don Vito je izašao iz kočije, prišao Petrosimu, i jednim metkom ubio ga pred svima. Onda je onako otmen i elegantan, u belom odelu, ušao u kočiju i vratio se kod svog prijatelja. Na sudu, senator je, pod zakletvom tvrdio da toga dana don Vito nije izlazio iz njegove kuće. Treba li da dodamo kako niko od mnoštva ljudi sa trga nije video ni don Vita ni ubistvo, koje je on izvršio.

mafija je ponekad bila i iznad države u to se lično uverio i Musolini. Kada je obilazio Siciliju, jedan gradonačelnik je prvo od njega tražio da otpusti svoju naoružanu pratnju: "Čemu toliki panduri kad je vaša ekselencija pod mojom zaštitom". Onda je na jednom skupu, organizovanom u čast diktatora, zapretio: "Nemoj niko ni da pomisli da naškodi mom prijatelju, Musoliniju! Inače će imati posla sa mnom i sa mojim kumovima."

Veće omalovažavanje države teško da može i da se zamisli. Musolini koji je pored ostalog zapazio da je okupljena masa iskazivala poštovanje gradonačelniku, a ne njemu, vratio se u Rim cepteći od besa. Njegova odlučnost da na Siciliji uništi sve paradržavne ustanove, bila je veća nego ikad. Ostrvo je tada bilo izloženo čitavom nizu krvavih represalija i pogroma, u kojima je stradalo mnogo više nevinih nego krivih ljudi. Tako se Musolinijevo uvođenje pravne države pretvorilo u svoju suprotnost. Mafija koja je bila desetkovana, ipak je našla načina da opstane i da se na kraju osveti diktatoru.

Osveta je izvedena preko njenog američkog ogranka. Tajne američke mafije u javnost je prvi izneo jedan zaštićeni svedok po imenu Džozef Valači. Njegovo svedočenje do sada je najpotpuniji izvor podataka o delatnosti, načinu organizovanja i vođama ove organizacije. U vreme kada je ovaj svedok započinjao svoju kriminalnu karijeru, mafijom je zavladao Salvatore Marancano. Ovaj nesuđeni katolički sveštenik bio je vrlo obrazovan, govorio je sedam jezika i čitao na latinskom i starogrčkom. Voleo je istoriju, a njegov idol i uzor bio je Julije Cezar. Kad je postao capo di tutti i capi, (šef šefova), Marancano je mafiju organizovao na nov način. Organizaciju je podelio na familije, a svaka familija dobila je jedan deo Sjedinjenih Država. Florida, Majami i slična letovališta postali su zajednička teritorija. U okviru svake familije, sproveo je podelu na oficire i vojnike. Uvedena su i stroga pravila hijerarhijskog ponašanja. Običan vojnik nije mogao direktno da se obrati glavi familije ili njegovom zameniku, mogao je to samo preko svog oficira.