Ćutanje je bilo vrhovni zakon

KADA je Mafijom u Americi zavladao Salvatore Marancano,nesuđeni katolički sveštenik, koji je bio vrlo obrazovan i govorio sedam jezika, čitao na latinskom i starogrčkom, zakon ćutanja je bio vrhovni i osnovni zakon. Novi vođa, čiji je idol i uzor bio je Julije Cezar, starim zabranama je dodao jednu novu: pored ostalog, smrću se kažnjavao svaki onaj član organizacije koji se usudi da o njenim tajnama nešto ispriča sopstvenoj ženi.

Međutim, ovaj Cezar mafijskog sveta nije dugo uživao u svom delu. Kao i njegov idol, i on je pao kao žrtva zavere. Njegov Brut je bio Salvatore Lučjano; Salvatore se sudario sa Salvatoreom, i jedan je morao da strada. Istog dana kad i Marancano, širom Amerike ubijeno je 40 mafijskih vođa.

Za vreme novog vođe, Mafija je dostigla svoj vrhunac. Novi capi di tutti capi, bio je poznatiji pod imenom Laki ili Srećko. Nadimak je dobio posle jednog incidenta, koji mu se desio u mladosti. Naime, njegovi neprijatelji su ga tako i toliko tukli, da se oporavak svima činio kao nemoguća sreća. Ipak, ovaj čovek, koji je umro od metka, u potpunosti se zalečio; na nemili događaj je podsećao samo jedan ožiljak ispod oka. Njegova dva glavna saradnika bilu su Frank Kostelo i Vito Đenoveze. Ovaj drugi iako sam nije bio poreklom sa Sicilije, učrvstio je odnose sa starim krajem, pre svega sa ostarelim don Vitom i njegovim naslednikom don Kalom (Kalođero Vicini).

VLADAVINA ove trojke padala je u doba prohibicije. Zabrana alkoholnih pića Mafiji je donela neviđeno bogatstvo i uticaj. Šverc i proizvodnja alkohola u situaciji kada su desetine miliona američkih građana bile spremne da ga skupo plate, bio je posao od koga se bolji i profitabilniji posao nije mogao ni zamisliti. Noćni klubovi, kladionice, prostitucija i tome slično, u odnosu prema ovom poslu, bili su samo sporedna delatnost. Trebalo je samo imati višak odvažnosti, i manjak skrupula, pa da se čovek za kratko vreme basnoslovno obogati. Sam Lučjano, u vreme svoje najveće mafijaške slave, stanovao je u najluksuznijim apartmanima, najluksuznijih hotela - "Valdorf Astorije".

Ipak, Amerika nije bila isto što i Sicilija; pokazala se kao prevelik zalogaj čak i za takve pustahije kao što su bili Laki Lučjano i njegovi saradnici. Demokratska javnost sve više je gunđala zbog načina života ovih ljudi; pritisak na pravosuđe i policiju bivao je sve veći i Lučjano se ubrzo našao iza rešetaka, osuđen na doživotnu robiju. Iako je i iz zatvora nastavio da komanduje donovima moćnih porodica, to stanje, s obzirom na soj ljudi sa kojima je imao posla, ne bi moglo dugo da potraje. Zašto bi oni prema njemu pokazali više lojalnosti nego što je on pokazao prema Marancanu? Međutim, jedan događaj izmenio je stanje stvari i večitu robiju pretvorio u kratku vremensku kaznu.

U JEKU Drugog svetskog rata, 1943. godine, interesi Amerike i mafijskog šefa su se podudarili. Njemu je trebala sloboda, a njima laka invazija Sicilije, kao prve i najteže stanice na putu ka Rimu, i dalje ka pokorenoj Evropi. U maju mesecu te godine, malo planinsko selo Vilalba, na Siciliji, bilo je svedok značajnog susreta: na jednoj strani visoki američki oficiri u pratnji šefa Mafije, na drugoj don Kalo Vicini, naslednik preminulog don Vita. Amerikanci su začuđeno gledali strinski običaj, koga u njihovoj zemlji odavno više nije bilo: Salvatore - Laki Lučjano je klekao na jedno koleno i don Kala celivao u ruku. Posle toga grupa se povukla u don Kalove odaje, i u tajnosti sklopila dogovor. Laki Lučjano je dobio slobodu, Amerikanci su dobili Siciliju, a sa njom i rat protiv Musolinija. U ugovoreni dan cela pešadijska divizija zadužena za odbranu ostrva napustila je svoje položaje, i Amerikanci su zauzeli strateški važno ostrvo bez kapi prolivene krvi. Na italijanskoj strani poginula su samo dva oficira, koji nisu mogli ili nisu hteli da shvate šta se događa. Sicilija se svetila diktatoru za teror koji je uveo na ostrvu; Mafija je naplaćivala svoje račune.

DON KARLO je sredinom pedesetih preminuo u svojoj postelji kao svaki drugi građanin Sicilije; na njegovo mesto došao je don Đenko Ruso, za koga se pričalo da je svog šefa oponašao u svemu - načinu govora, gestikulaciji, čak i u načinu na koji je palio i pušio cigaretu. Laki Lučjano je umro 1962. na napuljskom aerodromu, od srca; njegova sahrana podsećala je na kraljevsku. Crne kočije vuklo je šest konja, a desetine hiljada ljudi bilo je u njegovoj pratnji.

Mafija je nastavila svoj život na Siciliji i u Americi. Povremeno je trpela neke udarce kao što je bilo na Kubi posle Kastrovog dolaska na vlast, ali se uvek upravljala i nastavljala svoj život tajnog društva, koje se ne libi nijednog posla. Posle alkohola došli su droga, šverc oružja i tome slično. Sredinom šezdesetih cenilo se da ima budžet dva puta veći od Francuske. Ovo je sigurno preterivanje, ali suma svakako nije mogla biti mala.

TAJNA društva svoju tajnu nose u grob; njihova prava delatnost, istinski ciljevi i namere nikada ne izlaze na videlo. Ova istina važi pre svega za srpsku tajnu organizaciju Ujedinjenje ili smrt odnosno Crna ruka.

O društvu se prvi put čulo u javnosti posle majskog prevrata i ubistva Aleksandra Karađorđevića. Tada su izronila imena kraljeubica. Bio je to najpre pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis. Uz njegovo ime, najčešće se pominjalo i ime majora Tankosića.

U doba posle atentata u kome je pored kralja ubijena i njegova žena, zapadna štampa se licemerno zgražala i osuđivala ljude koji su u stanju da dignu ruku na ženu. Ovi novinari su očigledno, zaboravili ili namerno prećutkivali činjenicu da je ovaj običaj nastao upravo na zapadu. Dovoljno je samo da se setimo smrti Marije Antoanete i načina na koji je bila umorena. Uostalom, viteški odnos prema ženama pretpostavlja da one budu dame; onog časa kada su se žene prihvatile tradicionalno muških poslova, one su sa njima dobile i sve opasnosti koje ih prate.

CRNA RUKA je nastala u doba nacionalnog poleta koji je srpsku omladinu i narod zahvatio krajem XIX i početkom XX veka. Ona je isto kao i karbonari, bila dete nepravednog svetskog poretka svoga doba. Aneksija Bosne i Hercegovine, koja je te 1908. godine bila u etničkom pogledu srpska zemlja, jer su Srbi činili većinu u njoj, pokazala je svu nedemokratičnost velikih sila i prezir koji one gaje prema narodnoj volji i slobodi. Bilo je možda prirodno očekivati da se na nedemokratske postupke odgovori nedemokratskim sredstvima. A od tih sredstava atentat se nalazi na prvom mestu.

Ovo kažemo zato što ni danas nije jasno da li je Crna ruka odgovorna za atentat u Sarajevu. Veze između članova Mlade Bosne, i Crne ruke su nesumnjivo postojale. Osim toga, blisko je pameti da je Apis kome je jedno kraljeubistvo uspelo i donelo željene plodove, mogao da pomisli da su atentati na vladare najbolji način da se postignu željeni nacionalni ciljevi. Ipak, to što je nešto moglo da bude ne znači da je stvarno i bilo; moguća krivica nije isto što i stvarna krivica. Zato je, možda, najbolje da se prisetimo okolnosti i uslova pod kojima je izvršen atentat u Sarajevu.