Strah od propasti sveta

KO je bio Kristijan Rozenkrajc? Rođen je sredinom 14. veka na teritoriji današnje Nemačke u doba pada hiljadugodišnjeg Vizantijskog carstva, u doba kada se Evropom osim straha od kuge i nečistih sila, širio i strah od Turaka i tajanstvene i nepredvidive Azije.

Kristijan Rozenkrojc rođen je kao pripadnik stare plemićke porodice Milhauzen; tačnije on je njen poslednji potomak. Milhauzeni su iz pokolenja u pokolenje bili ljudi žestoke i naprasite naravi, uvek spremni za kavgu i rat sa svojim susedima. Ali ovo im je došlo glave. U jednom trenutku, njihovi susedi kojima je dosadilo zlo ove ratoborne porodice, ujedinili su se, pobedili Milhauzene, zapalili im zamak i pobili sve muške članove. Sve osim petogodišnjeg Kristijana. Njega je spasao monah koji se u vreme propasti zadesio u zamku. On je dečaka odveo u manastir u kome je ostao do svoje 15. godine. U manastiru je mladi plemić stekao znanje iz teologije, i svetovnih nauka, naučio latinski i grčki, i sa još četiri sabrata - osnovao tajno društvo.

Ova grupa verovatno nezadovoljna onim što joj je pružao manastirski život, odlučila je da ode u Jerusalim i da na samom izvoru svoje vere potraži večnu istinu o preporodu i spasenju ljudskog roda.

Kristijan je sa jednim od sabraće kao neka vrsta izvidnice krenuo na taj u to vreme dug i opasan put. Međutim, njegov drug je tokom puta, tačnije na Kipru, iznenada umro i Kristijan je ostao sam.

Ostavši sam, on je promenio svoju prvobitnu odluku, i umesto u Jerusalim uputio se u Damask. U Damasku se tada zbog invazije Mongola koji su zauzeli i uništili Bagdad kao najveću prestonicu muslimanske i arapske civilizacije, bežeći od varvara okupio cvet muslimanske i ne samo muslimanske inteligencije. Tu se Kristijan Milhauzen sreo sa delima jevrejskih i arapskih mislilaca i mistika. Tu je pored ostalih, pročitao Mijmonidesovo delo "Vodič za zabludele" i Al Gazalijevu knjigu "Alhemija sreće". Po svemu sudeći, on je upravo tu, okružen muslimanskim intelektualcima, prožetim strahom od skore propasti sveta, formulisao osnovna načela svog pogleda na svet i pravila novog tajnog reda.

Najviše dobro, ono čemu svaki rozenkrojcer mora da posveti čitav svoj život, jeste lično savršenstvo. Dva osnovna svojstva savršenstva jesu mudrost ili saznanje suštine sveta i ljubav prema svemu što postoji. A simboli ovih svojstava su, kao što smo već rekli, krst i ruža.

Do ovog dobra postoje tri puta, odnosno tri najvažnije vrline. To su: odricanje od svakog interesa, odsustvo svakog oblika gordosti i sujete i krajnja čistota tela.

Ove tri vrline Kristijan Milhauzen je preuzeo iz hrišćanske monaške etike. Ipak, tajno bratsvo koje je osnovano nije bilo hrišćansko. O tome svedoči pre svega simbol bratstva - ruža postavljena na krst. Za hrišćanina na krstu može biti samo telo raspetog Spasitelja.

Posle boravka u Siriji, otišao je u Španiju gde je konačno odbacio staro i uzeo novo prezime - Rozenkrojc. Tamo ubrzo shvata da ne treba svoj biser bacati pred svinje pa odlazi u Francusku i osniva zajednicu sastavljnu od samo osam članova. Duhovna sila osnivača bila je tako jaka, da su njegovi malobrojni sledbenici bili ubeđeni kako su u stanju da, bez obzira na svoj broj, promene i usavrše svet.

Ova tajna zajednica više od dva veka ostala je potpuno nepoznata za ostale ljude. Za nju se čulo tek kada su se jedan za drugim pojavila dva spisa: Fama fraternitatis (glas o bratstvu, 1614), Convessio fraternitatis (Ispovest bratstva, 1615). U pomenutim spisima, pored ostalog, stajao je i poziv ljudima da svojim intelektualnim delom i načinom života, učine sebe dostojnim da postanu članovi Rozenkrojcerskog reda. Tu se na opipljiv način otkrio princip delovanja svakog tajnog društva: ne biramo mi njega, ono bira nas.

Da li su pomenuti spisi bili delo autentičnih sledbenika Kristijana Rozenkrojca ili možda pakost nekog otpadnika? To do danas ostaje nejasno. Zna se, na primer, da je Dekart hteo da postane njihov član, ali da je društvo na sve njegove signale ostalo nemo. Hteo je i Lajbnic ali je doživeo sličnu sudbinu. Oba mislioca, rekli bismo, u ljutini došli su do istog zaključka: rozenkrojceri ne postoje; jer da postoje zar im ne bi bila čast da u svojim redovima imaju takve veličine.

Bilo kako bilo, izlazak u javnost pokazao se koban za ovo tajno društvo. Pojavili su se i lažni rozenkrojceri. Neki naivniji ljubitelji moralnog i intelektualnog savršenstva ostali su bez velikih suma novca pa su tako i mimo svoje volje ispunili prvi zahtev rada a nisu primljeni u njega. Neki drugi rozenkrojceri, lažni ili pravi, tvrdili su da je bratstvo imalo posbno shvatanje prirode po kome ona nije sistem bezličnih zakona već svet ispunjen živim i delatnim silama pa su oni, ti lažni ili pravi rozenkrojceri odlučili da ovu mudrost podele sa ostatkom sveta.

Za treće otpadnike ili članove, odsustvo vezanosti za crkvene dogmate postao je razlog da otvoreno zastupaju antihrišćanske pa čak i satanističke stavove i uverenja.

Javnost je smrt za svako tajno društvo. A rozenkrojcerima se, posle objavljivanja pomenutih spisa, upravo to desilo. Postali su javna organizacija a onda su, što je sudbina svih ljudskih društava, počeli da se svađaju i dele na međusobno neprijateljske struje. Tako je 1865. u Engleskoj osnovano Societas Rosicruciana; u Parizu je 1889. osnovan Kabalistički red ružinog krsta, a iz njega je 1915. nastao Stari mistički red ružinog krsta.

Ako je u ovim novonastalim društvima i bilo nekih moralnih i umnih ljudi, oni su se izgubili u poplavi galamdžija, karijerista i šarlatana. Sudbina reda Ružinog krsta još jedan je dokaz da je svaka čista ljudska zamisao, ma koliko plemenita i uzvišena bila, ako iza sebe nema neku višnju silu, osuđena na dekadenciju, iskrivljavanje prvobitnih načela i konačnu propast.