Šamar državi - ubistvo svedoka

POSLE ubistva premijera Zorana Đinđića, tri godine kasnije, država je dobila nov, žestok šamar. Bilo je svima jasno da su se ostaci "zemunskog klana", koji nisu završili iza rešetaka, ponovo okupili i dobili novog vođu. Oteli su i na najbrutalniji način ubili zaštićenog svedoka Zorana Vukojevića Vuka. U tom sistemu obezbeđenja zakazali su svi - od pravosuđa do policije.

Vukojević je nestao u noći između 2. i 3. juna 2006. godine. Nekoliko nedelja pre toga, zbog svađe sa komandantom Jedinice za zaštitu svedoka MUP Srbije, odbio je da ga dalje štite na način na koji su to do tada činili. Optužio ih je da ga potkradaju, da dojavljuju "nekome" kuda se kreće i jednostavno - nije im verovao.

Da li su pojedini pripadnici Jedinice namerno izazivali sukobe sa Vukojevićem, kako bi ovome "pukao film", nije razjašnjeno do danas. Posebno, jer se verovalo da je deo novca "zemunskog klana" ostao kod ovog šefa obezbeđenja Dušana Spasojevića i bivšeg policajca.

Suđenje pohapšenim pripadnicima "zemunskog klana" još je trajalo u Posebnom odeljenju Višeg suda u Beogradu. Ključne obrise i dokaze delovanja jedne od najvećih mafijaških grupa na ovim prostorima dala su tri svedoka saradnika. Ljubiša Buha Čume, Miladin Suvajdžić Đura Mutavi i Zoran Vukojević Vuk detaljno su opisali zločine klana ali i pripremu i sam atentat na premijera srpske vlade.

U tom trenutku pravdi su još izmicali braća Aleksandar i Miloš Simović, Milan Jurišić, Sretko Kalinić, Ninoslav Konstantinović i Vladimir Milisavljević Budala. Policijska operativna saznanja su govorila da je vođstvo nad klanom nedugo posle ubistva Dušana Spasojevića Šiptara i Mileta Lukovića Kuma (kraj marta 2003), kao i predaje Milorada Ulemeka Legije maja 2004. godine, preuzeo - Luka Bojović.

Kidnapovanje i ubistvo Vukojevića, a planovi su bili da se uklone i druga dva svedoka saradnika, dugo je planirano. Ceo grad je znao da su begunci tu. Braća Simović su viđana u crnom "audiju" kako "krstare" Topčiderskom zvezdom.

To što se tokom noći između petka i subote desilo u Beogradu liči na fantastičan scenario nekog kriminalnog filma. Vukojević je poslednji put viđen živ u subotu ujutro, dva sata iza ponoći. U 2.15 iz njegove kuće u Zemunu izašao je nerazdvojni pratilac i prijatelj Jugoslav Vuković. Zaštićeni svedok se vratio da spava.

Sat kasnije, prema policijskom saopštenju, u Višegradskoj ulici, nedaleko od ulaza u Urgentni centar pronađen je mrtav muškarac sa prostrelnom ranom u grudima. U toku uviđaja, u džepu žrtve nađena su dokumenta na ime Zorana Vukojevića.

Tog trenutka u centralu policije je javljeno da je ubijen svedok saradnik. Međutim, kada su u mrtvačnici žrtvi uzeti otisci prstiju, videlo se da nije reč o njemu. Proverom kroz daktiloskopsku zbirku utvrđeno je reč o dugo traženom Zoranu Poviću Povi.

Tokom prepodneva kod hale "Limes" pronađen je zapaljen "audi A6" iz kog je izbačen Pović i koji je, najverovatnije, korišćen u kidnapovanju Vukojevića. Oko 8.00 ukućani su primetili da svedoka saradnika nema. Obaveštena je policija. Primećeno je odmah da je žičana ograda koja opasuje Vukojevićevu kuću u jednom delu iskidana. Nije se dugo čekalo na crnu vest. Kada je pronađeno ugljenisano telo pored auto-puta, svima je bilo jasno da je reč o svedoku saradniku.

Monstruoznost ubistva Vukojevića ni danas nikog ne ostavlja ravnodušnim. On je, kako su objavili mediji, a to proizlazi i iz sudske dokumentacije - otet, mučen, iskasapljen, a potom zapaljen. Telo je nađeno nedaleko od Aerodroma Beograd, pored auto-puta Beograd - Zagreb. Na suđenju se čula i reč obducenata koji su naveli da je telo bilo toliko unakaženo da to dugo nisu videli.

Vukojević je prebijan, sečen noževima, a na kraju likvidiran hicem u glavu. Ruke su mu sve vreme bile vezane lisicama. Gornji deo tela mu je bio oblepljen celofanom, a potom je zapaljen. U prvi mah je identifikovan na osnovu tetovaže na listu noge.

Zoran Vukojević je do 2000. godine bio profesionalni policajac. Radio je u zemunskoj policiji i tako je upoznao Dušana Spasojevića 1995. godine. Postali su bliski, na kraju su se i okumili. Zbog sukoba sa pretpostavljenima, napustio je policiju i 2000. postao je šef obezbeđenja u Šilerovoj ulici u Zemunu.

On je među prvima uhapšen u policijskoj akciji "Sablja" i policajac u njemu prevagnuo je nad kriminalnim delom. Pomagao je operativcima da sklope kocke delovanja klana, njihovih zločina, posebno ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića. Svoja saznanja ispričao je i tadašnjem specijalnom tužiocu Jovanu Prijiću, a kasnije i na glavnom pretresu. Nije se bojao da ponovi sva zlodela čiji je svedok bio i da se suoči sa ostalima, koji su sedeli na optuženičkoj klupi.

- Prema mojim saznanjima grupa Dušana Spasojevića je radila za Državnu bezbednost od 1998. godine - svedočio je Vukojević. - Sa Radomirom Markovićem su se dogovorili da mogu da rade šta hoće i koga treba da ubiju po gradu. Koliko ja znam, oko 30 ubistava su izvršili oni po gradu i time su se javno hvalili.

Mediji su objavili da je Vukojević na svedočenju, koje je bilo zatvoreno za javnost, govorio i o ulozi Milorada Bracanovića, koji je na mesto direktora BIA postavljen posle pobune Jedinice za specijalne operacije, a koji je odavao podatke. Vukojević je pričao i o tome kako je JSO obezbeđivao Spasojevića, a da ih je on finansirao, ali i da su Milorad Ulemek i Dušan Spasojević ti koji su doneli odluku da ubiju Đinđića...

Cela istraga je mirovala sve dok se u Zagrebu, tokom bekstva, 2010. godine nisu oružano sukobili Sretko Kalinić i Miloš Simović. Prvi je završio u bolnici, drugi se predao Srbiji.

Kalinić je, kasnije, na suđenju u Beogradu tvrdio da je tokom bekstva od Miloša Simovića i Vladimira Milisavljevića čuo da je Aleksandar Simović ubio svedoka saradnika. Hteo je, ispričao je glavni egzekutor "zemunaca", da mu se osveti jer je sarađivao sa tužilaštovm, ali i zbog Spasojevićevog novca, navodno oko četiri i po miliona evra, koji je ostao kod njega.

- Prvi mi je Milisavljević telefonom iz Španije rekao da Aleksandar Simović ide da ubije Vukojevića - ispričao je Kalinić. - Pitao ga je da li hoće da mu pomogne, ali je on to odbio. To mi je ispričao i Luka Bojović i zajedno smo se sprdali oko toga. Ja sam rekao da Aca neće da ga ubije, jer sam znao da do tada nije imao ubistava. Ispostavilo se da mu je ubistvo Vukojevića i Povića prva likvidacija. Prema priči njegovog brata Miloša, Vukojevića je ubio namerno. Povića je pogodio slučajno, jer je pištolj, kojim je mlatio Vukojevića po glavi, iznenada opalio.

Aleksandar Simović osuđen je 2013. na 20 godina robije zbog zverskog ubistva zaštićenog svedoka. Za učešće u atentatu na premijera i druge zločine "zemunskog klana" pre toga je dobio četiri decenije zatvora.