Laufer javlja Šešelju imena ubica

U NEMOGUĆNOSTI da reši nerasvetljene zločine iz prošlosti nova petooktobarska vlast raspisala je i novčane nagrade. Tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović ponudio je 300.000 maraka za desetine ubistva, među kojima je bilo i novinara, biznismena, političara, "krupnih" kriminalaca...

Do danas, međutim, niko nije dobio taj novac, jer sve informacije, prikupljene na taj način - nisu dovele do rešenja ovih slučajeva.

- Da li da vam ovaj novac uzmem sad ili malo kasnije - očevici tvrde da je izgovorio Milorad Ulemek Legija u kancelariji Sretena Lukića, načelnika Resora javne bezbednosti (RJB MUP Srbije) tokom jednog kolegijuma. U to vreme on je još šefovao Jedinicom za specijalne operacije (JSO).

I PREDSEDNIK Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislav Šešelj javno je tražio da mu se isplati nagrada, jer je kao predsednik anketnog odbora Savezne skupštine istraživao ubistvo vojnog ministra Pavla Bulatovića, a imao je informacije i o likvidaciji zamenika ministra unutrašnjih poslova generala Radovana Stojčića Badže. Lider radikala javno je objavio i imena ubica Slavka Ćuruvije.

Iz svega rečenog bilo je jasno da počinioci mnogih zločina nisu nepoznati, posebno ne naručioci i organizatori ubistva, ali je kako pre dvadeset i više godina, tako i danas, teško doći do dokaza, koji će krivce smestiti iza rešetaka.

Na JEDNOJ od konferencija za novinare, organizovanih posle ubistva policijskog generala Radovana Stojčića, tadašnji šef javne bezbednosti Radomir Marković rekao je da su mnoga ubistva u Beogradu, koja su se dogodila u prvoj polovini devedesetih, rešena, ali da nema materijalnih tragova koji bi osumnjičene odveli na sud. Nema sumnje da je situacija i danas vrlo slična, ako ne i ista. Podzemlje posle svake likvidacije zna skoro sve, ubrzo se ti operativni podaci nađu i u rukama policije, pa i na stupcima štampe, ali do hvatanja počinilaca, ako ikad i dođe, prođe jako dugo.

I danas se nagađa da li je ministra odbrane Savezne republike Jugoslavije Pavla Bulatovića ubio Budvanin Ivan Delić. To je tvrdio Šešelj, na osnovu iskaza određenih svedoka, saslušanih u anketnom odboru, ali i informacija koje mu je dao popularni Laufer.

SEDMOG dana februara 2000. ubijen je visoki državni funkcioner. Bio je to novi šamar državi, jer se još tragalo i za ubicama zamenika ministra policije Stojčića tri godine ranije. Da li je Bulatović bio slučajno izabrana žrtva? Ubica ga je usmrtio u prepunom restoranu "Rad" u širem centru Beograda. Salom su odjekivali zvuci gusala, koje je u jednom trenutku presekao mukli rafal, pa još jedan, pa treći... Svi su zalegli pod stolove. Osim Bulatovića. Njega su meci prikovali za stolicu.

Do danas je ostalo nepoznato ko je okrvavio ruke, iako su na istrazi radile najelitnije kriminalističke ekipe MUP Srbije u njihove kolege iz Vojske Jugoslavije. Obaveštajnu podršku su im davali Resor državne bezbednosti i Uprava bezbednosti Generalštaba VJ, ali su ubica i nalogodavac ostali nekažnjeni.

REAGOVANjA, tada aktuelnog režima Slobodana Miloševića, bila su da je reč o terorističkom aktu, atentatu na Jugoslaviju, nastavku agresije na SRJ, samo drugim sredstvima... Ubistvo Pavla Bulatovića bacilo je u zasenak likvidaciju Željka Ražnatovića Arkana, koja se dogodila samo tri nedelje ranije. Između dva zločina niko nije video vezu. Nije je ni bilo.

Sa druge strane, zapadni mediji su pisali i da je Bulatović žrtva mafijaških obračuna, ali i da se aktuelna jugoslovenska vlast na taj način rešava neugodnih svedoka. Svako je pisao sa pozicija sa kojih mu odgovara. Spominjalo se krijumčarenje, ali i šverc oružja, trgovina drugim vojnim sredstvima i sanitetskom opremom. Bulatović je, nema sumnje, zasmetao trgovcima smrću i unajmili su plaćenika. Da li je to Ivan Delić ili neko drugi, još se ne zna.

MISTERIOZNO je bilo i ubistvo Žike Petrovića (61), generalnog direktora "Jata". Ubijen je ispred svoje kuće u centru Beograda 25. aprila 2000. godine. O smrti uglednog privrednika i prvog čoveka naše avio-kompanije izvestile su i gotovo sve svetske agencije.

Blaga panika i nespokojstvo počeli su da se šire Beogradom i Jugoslavijom. Posle Pavla Bulatovića, ministra vojnog, na red je došla, za mnoge, još jedna besmislena žrtva. Logično se nametalo samo jedno pitanje: Ko je sledeći? Policija se ponovo našla u "nebranom gvožđu". Samo što obavi uviđaj i krene sa početnim operativnim radom na jednom slučaju, dogodi se sledeći, još monstruozniji i bez ikakvog smisla.

PETROVIĆA je ubica čekao da se vrati sa posla. Dok je ulazio u kuću, prišunjao mu se mučki, s leđa i zapucao. Na kraju mu je pucano u potiljak. Hice, u inače mirnoj ulici gde je prvi čovek "Jata" živeo, niko nije čuo.

Počela je potraga za bilo kakvim tragovima, dokazima, ili nekim podatkom koji bi mogao da ukaže na zločince i nalogodavce. Bio je tu i general Rade Marković, načelnik Resora državne bezbednosti MUP Srbije, inače Petrovićev blizak prijatelj.

Više od samog zločina, javnost je interesovao motiv surovog smaknuća. Ime generalnog direktora "Jata" nikad nije bilo vezano za neku aferu, poslovni ili politički skandal. Bio je miran, porodičan čovek, otac dvoje dece, okružen prijateljima, drugarima i poslovnim partnerima. Ipak, i takav je nekome zasmetao.

DRAGOLjUB Janković, tadašnji ministar pravde Srbije, rekao je da je ubistvo Žike Petrovića "specifična vrsta državnog terorizma, koji se uvozi ili pokušava da se uveze, a čiji je krajnji cilj destabilizacija vlasti". Prvi čovek pravosuđa naglasio je i da bi "ataci na ljudske živote privrednih, političkih, vojnih i policijskih funkcionera, po željama tvoraca i naručilaca, trebalo da stvore sumnju, paniku i nepoverenje u postojeći sistem i vlast".

Da li je Žika Petrović ipak uklonjen kao neugodni svedok? U javnosti se nagađalo da su avionima "Jata" iz zemlje iznošene dragocenosti, pa i velike količine novca. Tvrdilo se da je režim sklanjao nelegalno zarađeno bogatstvo, a da je Petrović kao prvi čovek ovog avio-prevoznika u sve to bio upućen.

KAO MOTIV njegove likvidacije spominjala se i privatizacija naše avio-kompanije, pa čak i kupovina nekih novih aviona, koji bi upotpunili letačku flotu. Mnoge strane i domaće firme javile su se da posreduju u nabavci, ali na kraju ništa od toga nije bilo. Da li je zbog nekih od ovih razloga Petrović izgubio glavu? Ne zna se.

Do danas je dosije o smrti Žike Petrovića ostao otvoren. On je gotovo prazan.