Pobedićemo kad izginemo

GENERAL Mihailović se nije predavao ni početkom 1945, kada je Tito Srbiju uzeo pod svoje i svakog dana širio vlast po Jugoslaviji.

Početkom januara naredio je da se od ustaške vlasti oslobodi Modriča:

- Nikako ne vršiti odmazdu za ustaška nedela.

- Sve nenaoružane ljude, žene i decu uzimam pod svoju zaštitu i proglašavam da će svako onaj ko se ogreši o ovo moje naređenje biti streljan na licu mesta izvršenja zločina.

- Neka ovo bude opomena svima onima koji drugačije misle.

Iz pisma koje je 16. januara uputio komandantima tri srpska i jednog muslimanskog korpusa svoje vojske, vidi se da je imao problema i s neviteškim ponašanjem delova svoje vojske:

- I pored tolikih mojih usmenih i pismenih naređenja, da se po svaku cenu spreči pljačka i da se prema muslimanskom i ostalom življu najlepše ponaša i ophodi, ipak se to nije izvršilo niti sprovelo.

- Imam tačnih podataka da se u oslobođenoj Modriči i okolini i dalje pljačka i vređa muslimanski i ostali živalj.

- Vojnici raznih komandi: Gorske garde, grupe pukovnika Keserovića, a naročito vojnici Trebavskog korpusa lutaju po ulicama zalazeći u napuštene kuće i kuće svih meštana koji su se tek vratili i uzimaju sve što stignu.

- Da bi se ovome jednom zasvagda stalo na put i da bi postupci naših vojnika ličili na postupke organizovane vojske, kao i da svojim ponašanjem utiču blagotvorno na meštane, te da ih na taj način još više pridobiju za našu organizaciju.

NAREĐUJEM

- Pukovnik Keserović kao najstariji komandant u mestu, obrazovaće komandu mesta, s tim da u sastav ove komande uđe i ranija komanda mesta sastavljena od muslimanske milicije i meštana Modrič.

- Da svim silama i sredstvima stane na put pljački i vređanju stanovništva, primenjujući protivu takvih najdrastičnije mere. Objaviti svima i svakome putem doboša ili pismenim oglasom da će svako ko bude uhvaćen u pljački biti streljan... Narod nije dužan da nas trpi.

Slične probleme s pripadnicima svoje vojske general je imao i 1. marta 1945, kada je jednom svom majoru napisao:

- I pored mog naređenja od 27. februara da odmah vratite sopstvenicima kola i volove, koje ste uzeli za prenos ranjenika na levu obalu reke Bosne, vi ni do danas po tome niste postupili, već se i dalje ponavljaju slučajevi pljačke navedeni u ovom mom naređenju, što narod niti je dužan niti mora da trpi, te vam stoga najstrože

NAREĐUJEM

- Da se odmah prestane s bezvlašćem i tiranisanjem naroda, kako ne bi došlo do neželjenih posledica, za koje biste bili lično odgovorni i ne biste mogli ničim pravdati.

- Da odmah vratite sva kola i stoku, jer su mi najhitnije potrebna za prevoz municije i hrane, inače ću vas učiniti lično odgovornim i biću nemilosrdan. O izvršenju izvestite najhitnije. U proleće 1945. uslovi za borbu i preživljavanje Mihailovićeve vojske bili su sve nepovoljniji, pa je starešinama svoje vojske propisao posebna pravila ratovanja:

- Čim dođeš u kakvo mesto boravka ne gubi vreme ni trenutka, već odmah pripremi i iskopaj streljačke zaklone za dejstvo u sve strane, za pojedinca ili za trojke.

- Ne troši uzalud vreme. Uvek obučavaj svakog vojnika ili stalno podsećaj obučene: da uoči dobro cilj, da brzo oceni odstojanje i namesti gajku zadnjeg nišana na ocenjeno odstojanje, da nišani tako da mušicu prednjeg nišana nasadi na sredinu zadnjeg nišana, da pravilno okida tako da prvo povuče prvu nogu obarača, potom zaustavi dah, pa tek onda da povuče drugu nogu obarača.

- U napadu na front neprijatelja upućuj samo manju snagu, a jačom snagom obuhvataj mu bokove i pozadinu. U odbrani uvek obrati pažnju na bokove i pozadinu. Protivnapade uvek i bezuslovno vršiti noću. Nijednu noć ne propusti da ne uznemiriš neprijatelja. Rezervu uvek moraš imati u napadu i u odbrani. Ranjenika ne smeš ostaviti neprijatelju ni po cenu života.

- Kad se čuje pucanj bacača i u odbrani i u napadu nateraj sebe i druge da legnu i lezi dok ne čuješ eksploziju bombe.

- Svako jutro i svako veče pročitaj ovaj podsetnik i pitaj sebe da li si sve uradio što ti se ovde naređuje, i uvek kad vidiš pretpostavljenog, pokaži mu ovaj podsetnik i raportiraj: da li si postupio po njemu, da li su ti vojnici nahranjeni, dobro smešteni i odmoreni, da nemaju vašiju, da li su čisti, da li su ranjeni i bolesni zbrinuti...

Već tad su činjenice išle jednim, a Mihailovićeva nada drugim putem. Situacija je postajala sve beznadežnija, strah i panika osvajali su sve veći broj njegovih pripadnika, rasulo je bilo sve izvesnije. Većina četničkih vođa videla je izlaz u Sloveniji. Mihailović im je čas davao za pravo, čas ih odvraćao od onoga što su naumili:

- Moj glavni cilj - govorio je početkom aprila 1945. - jeste da se sa snagama istočne Bosne, Srbije i Hercegovine opet prebacim na teren Srbije, jer smatram da mi moramo ostati uz narod i boriti se za njega i njegovu slobodu.

- Budite uvereni da naši veliki, demokratski saveznici ne žele izbeglice i priznaće rad samo borcima za slobodu i demokratiju.

I 6. aprila 1945, na godišnjicu Hitlerovog napada na Jugoslaviju, verovao je da će zaustaviti točak sudbine, pa je Srbima, Hrvatima i Slovencima poručio:

- Uzevši vlast iz ruku Sovjetske Rusije koje su oslobodile Srbiju i Beograd od okupatora, partizani su znatno pojačali svoju protunarodnu akciju i uspostavljaju diktaturu komunističke partije.

- Uništavanjem nacionalnih elemenata, razbijanjem demokratskih stranaka i nacionalnih organizacija, ugušivanjem slobode štampe, zbora i dogovora, Tito i njegovi drugovi žele da komunističkoj manjini omoguće pobedu na izborima.

- Čas oslobođenja od okupatora bliži se. Srbi, Hrvati i Slovenci zbijte se u čvrste redove demokratije. Ujedinjeni narodi su nepobedivi.

I njegovi najbliži saradnici idealistički su verovali da će se u Jugoslaviji organizovati pošteni izbori, na kojima će se narod slobodno izjašnjavati za komunističku diktaturu ili monarhiju:

- U Srbiji je potrebno održati narod u uverenju da je današnje stanje privremeno i prolazno i da se narod pripremi za glasanje u cilju kraljevog povratka. To može da se postigne samo prisustvom Draže Mihailovića u Srbiji.

U jednom trenutku Mihailović je sredinom aprila, ipak, jedan deo vojske poveo prema Sloveniji, ali se ubrzo predomislio. Na ušću Vrbasa u Savu oko 3.000 njegovih ranjenih i bolesnih vojnika napale su ustaše. Preživelo je samo oko 500 ljudi, a na Uskrs, 4. maja, general je hrabrio i sebe i druge:

- Naša borba i naše patnje su put Gospoda Isusa Hrista na kome je on stradao, ali i vaskrsao.

- Mi možemo u toj borbi i izginuti, ali je naša pobeda sigurna.