Koliko ti dugujem, Bože moj

MILOŠ Minić, tužilac, u završnoj reči je, uprkos svim dokazima odbrane, Mihailovića stavio u istu ravan s Pavelićem, nazivajući čak i saradnju četnika s partizanima u jesen 1941. "gnusnim manevrom" Mihailovića.

Kad je dva dana posle Minića došao red i na generala Mihailovića da izgovori svoju završnu reč, predsednik suda mu je rekao da u "najvećoj mogućoj meri nastoji da bude što kraći". U suštini, da se ne brani.

Da li zbog toga ili nečeg drugog, tek Mihailovićeva završna odbrana, koju je nazvao "zadnjom", bila je toliko haotično koncipirana i nepovezano izgovorena, kao da je pisana u nekom bunilu. Govorio je zbrda-zdola, vraćajući se po nekoliko puta na iste stvari, previđajući, recimo, da se brani od optužbi za kolaboraciju, koje optužnica nije dokazala, ali je na njima insistirala kao da je u tome u potpunosti uspela.

U odbrani se od konfuzije delimično izdvojilo tek nekoliko pasusa:

- Nisam bio branilac starih režima Jugoslavije. Ceo moj život u kratkim potezima biće dovoljan da se predstavim kao čovek koji sam nasledio rasulo duha u narodu u ovom teškom ratu i rasulo vojske protivu koga sam se borio.

- Još kao poručnik bio sam 40 dana pod istragom i u zatvoru za simpatije prema ruskoj revoluciji.

- Nikada, ni sa jednim neprijateljem nisam zaključio nikakav sporazum.

- Ubeđen sam da sam bio na pravom putu.

PRESUDA je glasila:

- Smrtna kazna streljanjem, trajan gubitak političkih i pojedinih građanskih prava i konfiskacija celokupne imovine.

Od tri sačuvane presude, nijedna nije pravno valjana.

Prva nije overena, drugu nije potpisao predsednik sudskog veća Mihailo Đorđević, trećoj nedostaje zavodni štambilj, a nisu je ni potpisala ovlašćena lica.

Istog dana kada je izrečena presuda, 15. jula 1946, molbu da mu se smrtna presuda zameni za zatvorskom kaznom u ime generala Mihailovića podnela je supruga Jelica.

Molba u sudu nije ni zavedena, niti je potvrđen njen prijem.

Pretposlednja rečenica iz molbe potvrđuje Đilasovo svedočenje da je Tito preko zamenika saveznog javnog tužioca Josifa Malovića obećao generalu Mihailoviću da će mu poštedeti život. I da je general do poslednjeg trenutka verovao u to obećanje:

- Uveravam Prezidijum da ću za vreme izdržavanja kazne lišenja slobode, svojim predanim i požrtvovanim radom uložiti sve da doprinesem koristi našoj novoj državi, kao što sam već pokazao pre i u toku procesa u više mahova.

Istog dana molba za pomilovanje prosleđena je Prezidijumu Narodne skupštine FNRJ. Takođe, istog dana jugoslovenski ministar spoljnih poslova Stanoje Simić obavestio je da "izvršenju presude Mihailoviću niko ne može prisustvovati".

PREZIDIJUM je narednog dana odbio molbu za pomilovanje Dragoljuba Mihailovića, a Vojno veće Vrhovnog suda Jugoslavije obavestilo je pomoćnika saveznog sekretara za unutrašnje poslove Svetislava Stefanovića da je Mihailovićeva "presuda izvršna".

Nekoliko časova kasnije, u noći između 16. i 17. jula 1946, tačno 28 godina od kada su Lenjinovi boljševici ubili ruskog cara Nikolaja Romanova i njegovu porodicu, streljan je general Mihailović.

Ta simbolika nije bio jedini sovjetski začin u Titovom obračunu s generalom Mihailovićem. I samo suđenje predstavljalo je klasični staljinistički proces.

Čemu je u ovom procesu suđeno i čemu presuđeno četiri decenije kasnije saopštio je Josip Hrnčević, koji je 1946. bio javni tužilac SFRJ:

- Suđenje Draži Mihailoviću trebalo je da bude, a to je u stvari i bilo, suđenje režimu predratne Jugoslavije i izbjegličkoj vladi.

JUGOSLOVENSKI predratni iseljenici molili su Tita da amnestira generala Mihailovića, ali Tita to nije doticalo. Isto kao što ga nije kosnulo ni to što je mornar Jože Bijelić iz Orebića s Pelješca jednom australijskom listu, izjavio da će zastavu na svom prekookeanskom brodu "Glorija", "povodom strijeljanja generala Mihailović spustiti na pola koplja".

Među svetskim zvaničnicima koji su ga molili da pomiluje generala Mihailovića bio je francuski general Šarl de Gol, koji je govorio da je i on oprostio Petenu, a da Mihailović nije bio Peten. I na ovu molbu Tito je ostao tvrda srca, pa mu De Gol to nikada "nije oprostio".

NEKOLIKO godina posle generala Mihailovića, bez traga je nestao i Nikola Kalabić.

Njegove veze s Penezićem bile su toliko prisne da ga je krajem aprila 1946. zvao da mu dođe na slavu, na Đurđevdan:

- Dragi Krcune. Danas je dvadeset i dva dana kako si bio. Apsolutno je red da dođeš. Znam i uveren sam da si zauzet poslom, ali što je red, red je.

- Imam veliku molbu, radi se i o mojoj slavi, Sv. Đorđu. Slavio sam slavu i u ropstvu, na položaju, i kod kuće, pa te molim bratski da mi izađeš u susret te da proslavim i sada. Znam, ti ćeš reći - pa slavi. Tako je, ali bez tebe ne mogu.

- Radi se o ovome, u tome se i sastoji moja molba: da na Đurđevdan s Markom (Aleksandrom Rankovićem) budeš mi gost na slavi - na večeri. Ovo je moja bratska molba i držim za sigurno da je Marko odbiti neće.

Postoje najmanje tri verzije kako je Kalabić završio:

- Promenili smo mu identitet - ispričao je pred kraj života Aleksandar Ranković.

- Ali, on je produžio da pije i, umesto da krije svoj identitet, samo što se nije javno hvalio - ja sam Kalabić.

- Naše službe zahtevale su da bude likvidiran, ali ja nisam dozvoljavao. Rekao sam da ne mogu da prekršim obećanje koje sam mu dao.

- Premestili smo ga u drugi kraj Bosne. Kalabić je, međutim, nastavio po starom, i onda ga je Svetislav Stefanović Ćeća (savezni sekretar za unutrašnje poslove) - dokrajčio.

Jedan oficir Ozne, koji je učestvovao u hvatanju Mihailovića, tvrdio je da je likvidiran pre nego što je general i izveden pred sud, a drugi oficir Ozne da ga je usred Beograda, na ulici, likvidirao jedan neidentifikovani čovek "čiji su najbliži bili Kalabićeve žrtve".

NA ODGONETANjE enigme gde je general Mihailović čeka se 66 godina, 13 godina duže nego što je živeo.

Zna se samo da ga smrtna kazna nije slomila. U ćeliji je mirno čekao kraj, čitajući znameniti Stendalov roman Parmski kartuzijanski manastir u originalu, na francuskom jeziku.

Glavni junak ovog romana, učesnik bitke na Vaterlou, u kojoj je Napoleon doživeo istorijski poraz, u jednom trenutku se pita:

- Koliko ti dugujem, Bože moj.

FALSIFIKOVANjE DOKUMENATA

Aprila 1986. načelnica Arhiva Jugoslavije Milica Mlađenović stavila je autoru feljtona na uvid revers originalnih četničkih dokumenata koje je Miloš Minić preuzeo 1946, a da ih posle toga nikad nije vratio državnom arhivu Jugoslavije.

To je, po svemu sudeći, uradio samo zbog toga da se frizirani "sravnjeni" dokumenti, korišćeni na ovom suđenju, ne bi mogli uporediti sa originalima.

U Vojnom arhivu u Beogradu razotkriven je i drugi najčešće korišćeni sistem falsifikovanja dokumenata u ovom procesu. Radi se o Mihailovićevim blanko potpisanim i uredno overenim papirima, koja je on tokom rata davao pojedinim svojim komandantima da ih s njegovim odobrenjem popunjavaju, kad između njih ne može da se uspostavi direktna kurirska veza.

Titovi borci su te blanko papire našli i u ličnoj arhivi Draže Mihailovića, zaplenjenoj maja 1945. na Zelengori.