Sa Dražom je umrla čast mnogih

PRESUDU na smrt generalu Mihailoviću komentarisala je praktično celokupna svetska štampa.

Nekoliko časova posle njenog izricanja oglasio se švajcarski list La gazeta d'Lozan:

- Zar možemo nazvati drukčije no komedijom sudski proces gde se radi o glavi dvadesetak ljudi i gde sud odbija da čuje svedoke odbrane?

- Kada želite da ubijete svog psa, kažete da ima šugu. Tačno je tu tezu zastupao vojni sud u Beogradu.

Jerusalimski list Palestina post je 18. jula 1946. pisao da je Titu pošlo za rukom ono što nije Hitleru:

- Neobična stvar u ovom slučaju sa Mihailovićem jeste da su Nemci tako uporno nastojali - i tako dugo - da ga ubiju. Boginja pravde ih je u tome nadmašila; ova čudna posleratna pravda, koja je otrgnula povez sa očiju da bi sigurnije nanišanila metu, i odbacila vagu, kako bi mogla u rukama držati kolut bodljikave žice.

- Malo po malo poludeli svet je, izgleda, sklon da Hitleru dovrši posao koji je on započeo; i tako biva da sve više ljudi strahuje od osvita zore, kao što je Mihailović strahovao od svitanja jučerašnjeg jutra.

ISTANBULSKA Republika oglasila se istog dana:

- Enigma Mihailović koja se okončava, koja je možda već okončana, po kratkom i preko svake mere ubrzanom postupku, jedna je od onih činova, avaj, tako mnogobrojnih, kojima se istorija ovog vremena neće ponositi. Ko je, najzad, taj general koga su saveznici godinama hvalili, koga je kralj Petar Drugi bio imenovao za ministra rata i koji je protiv Nemaca vodio gerilsku borbu?

- Je li to izdajnik? Je li to heroj? Je li to rodoljub? Je li to prodana duša? Štaviše, i iznad svega: Je li to Jugosloven? Je li to komunista?

- Jer, smešno je hteti osuditi Mihailovića zato što je sarađivao sa Englezima i Amerikancima. Isto tako nije logično hteti ga osuditi zato što je sarađivao sa emigrantskom Vladom u Londonu, jer sećamo se vremena kada se neki sadašnji jugoslovenski državnici nisu ustručavali da, iz sopstvenih interesa, naprave sporazum s dotičnom vladom. (Misli se, pre svega, na formalnog šefa komunističke Jugoslavije Ivana Ribara, Titovog ministra spoljnih poslova Stanoja Simića i visokog funkcionera jugoslovenskog parlamenta Vladimira Simića.)

- Svakako da je Mihailović počinio jednu grešku - poražen je u građanskom ratu u kome su bile suprotstavljene dve jugoslovenske stranke i dve ideologije. Da je pobedio, bio bi heroj, pobeđen, postao je izdajnik.

- Ovaj rat nam nudi mnogobrojne i još jasnije primere te vrste. To nikako ne služi na čast ovom veku. Ono što još manje služi na čast, to je činjenica da su tog čoveka napustili oni kojima je nekad služio.

- Mihailović će bez sumnje umreti - možda je već umro. Ali s njim umire i čast mnogih ljudi koji su morali da se svojim autoritetom za njega založe i spasu ga, iz zahvalnosti.

PET MESECI nakon streljanja generala Mihailovića pred sudom u Beogradu našao se Franc Nojbaher, nemački generalni opunomoćenik za Balkan.

Državni tužilac: Nemački rajh nije mogao iz Srbije da izvlači hranu, jer vam to nisu dopuštale naše partizanske borbene jedinice.

Nojbaher: Kao šef nemačke privrede u okupiranoj Srbiji odlučno i odgovorno izjavljujem da mi partizane i komuniste nismo ni osećali. Ako su naša skladišta bila stalno napadana, pljačkana i uništavana, to je bila krivica Mihailovićevih ljudi, a ne partizana. Oni su ispred nas zatvarali sve puteve do sela i riznica, te tako sprečavali i svaki nemački izvoz iz Srbije.

Državni tužilac: Vi niste samo ratni zločinac, nego i bitanga. Oduzimam vam reč.

PET GODINA posle streljanja Mihailovića, na montirani sudski proces u Beogradu je izveden i njegov branilac Dragić Joksimović. Osuđen je na tri godine zatvora. Umro je godinu dana po dolasku, a zatvorske vlasti njegovoj porodici dve godine nisu dozvolile da preuzme posmrtne ostatke branioca generala Mihailovića.

Obrazloženje je bilo:

- Njegovo mrtvo telo mora da odsluži ostatak robije!

NEPUNE DVE godine posle Mihailovićevog streljanja, američki predsednik Hari Truman odlikovao ga je Legijom za zasluge. Da ga je mogao čuti, Mihailoviću bi obrazloženje verovatno više godilo i od samog ordena:

- General Dragoljub Mihailović odlikovao se izvanrednim držanjem. Kao vrhovni komandant Jugoslovenske vojske i kao ministar rata, organizovao je i vodio važne snage otpora protiv neprijatelja koji je okupirao Jugoslaviju.

- Kroz neustrašive napore njegovih trupa, mnogo američkih vazduhoplovaca bilo je spaseno i vraćeno pod savezničku kontrolu.

- General Mihailović sa njegovim snagama, iako nije imao potrebno snabdevanje, vodio je borbu pod ekstremnim teškoćama i doprineo materijalno savezničkoj stvari i konačnoj savezničkoj pobedi.

TRINAEST GODINA kasnije, u leto 1961, Slobodan Penezić je svome mladom saradniku, pravniku Milivoju Draškoviću, u trpezariji Titove vile na Zlatiboru u poverenju rekao:

- Među nama u srpskom i jugoslovenskom rukovodstvu došle su do izražaja suštinske razlike o pravoj političkoj ulozi Draže Mihailovića.

- Postoje dve teze o ulozi Mihailovića koje se ne mogu izmiriti.

- Po jednoj, Draža je, prosto uzeto, bio kvisling i tu više nema šta da se doda.

- Po drugom mišljenju, koje i ja delim, Draža je bio vođa kontrarevolucije, a mi smo izvodili revoluciju.

- Draža je mrzeo Nemce kao i ja!

ORIGINALNA arhivska građa o suđenju generalu Mihailoviću, te 1961. godine preneta je iz Sarajeva, gde je bila sklonjena 1948, posle Titove svađe sa Staljinom, u Vrhovni vojni sud u Beogradu. Godinama su je uništavali i prekrajali u Saveznom sekretarijatu za unutrašnje poslove, Upravi bezbednosti JNA i Službi državne bezbednosti Srbije, gde se najduže zadržala. Tako da danas u Vojnom arhivu u Beogradu nema ni originalne optužnice, ni nekih važnih delova stenograma s glavnog pretresa, ni pravosnažne presude, niti nekih od ključnih reči koje je general Mihailović izrekao u svojoj završnoj reči.

NEKOLIKO godina kasnije, Tito je na jednom prijemu primetio da se nešto događa između njegove supruge i Mihailovićevog tužioca, jugoslovenskog ministra spoljnih poslova Miloša Minića:

- Šta je bilo? - pitao je.

Minić je odgovorio da je drugarica Jovanka pitala nešto što nije trebalo da pita.

- A šta je pitala?

- Pitala je gde je sahranjen Draža.

Potkraj Titovog života, Milovan Đilas, glavni ratni propagandista vrha KPJ, smogao je snage da prizna:

- Draža je po analizama naših političkih službi važio za jednog od boljih četnika, u smislu da je bio blaži po gledanju i postupanju od većine njegovih komandanata. Za njega se ne može reći da je bio fašista, daleko od toga."