Misterija večnog života

NAJVEĆA "tajna" vode koja je naučnicima širom sveta godinama bila nevidljiva je upravo njena sposobnost da menja molekularnu strukturu odnosno način na koji se molekuli H2O povezuju. I zbog toga se voda i voda mogu veoma razlikovati. Dakle, nije svaka voda ista.

Zbog nejednakog broja elektrona u atomima vodonika i kiseonika (vodonik ima samo jedan elektron i jedan proton, a kiseonik osam elektrona i osam protona), kada se spoje u molekul H2O ovi zajednički elektroni su nejednako raspoređeni. Molekul vode je tako bipolaran, i prilikom povezivanja u klastere (molekulske sveze) oni se okreću na jednu ili na drugu stranu. I tako se povezuju u grupe tj. klastere. Geometrijski gledano, ova molekularna struktura uvek stvara simetričan raspored molekula. Voda je u stvari najčudniji kristal, a svojstvo kristala je da se molekuli u ovakvoj strukturi mogu uvećavati, a da se sama struktura ne menja.

ŽIVOTNI vek ovih klastera je jako mali jer se oni stalno pregrupisavaju. Voda često menja strukturu reagujući i na najmanji nadražaj. Na primer, može reagovati na muziku. I to je posledica promene električnog polja u okolini. Ali, ovi klasteri mogu imati i veoma dug život i tada ih nazivamo stabilnim vodenim klasterima. Za vodu u kojoj će se uskladištiti bioenergija i razvijati život najvažnija je zato stabilna struktura klastera. Samo takva stabilno strukturirana voda može i da pamti. Ovu različitost vode savremena nauka je otkrila merenjem njenog energetskog potencijala i to je došlo sa razvojem uređaja koji su mogli da mere prisustvo veoma malih struja.

Neki naučnici su utvrdili da se u svakoj ćeliji organizma u kom postoji stabilna vodena struktura koja pamti (kao što ne na primer i ljudski mozak) nalazi najmanje 440.000 informacionih "vlakana", od kojih svaki ima svoje uzajamno dejstvo sa okolinom.

GRUPISANjE ovih molekula može biti veoma različito, to vodi i vodi daje veoma osobene karakteristike iako je hemijski sastav nepromenjen i to je uvek voda - H2O. Kada molekuli vode formiraju trodimenzionalan geometrijski oblik koji se naziva dodekaedar, to je voda koja može da uskladišti i do 100 puta više energije, i može da pamti, i to je voda u kojoj se stvaraju proteinske forme, od kojih su sačinjene bakterije mitohondrije (koje rade kao baterije u ljudskim ćelijama) i sve druge ćelijske organele i to je voda kakvu može da koristi i naš organizam. On može da koristi samo takvu vodu za hidriranje, a to nije voda sa česme i iz flaše.

Ali otkrićem da molekularna struktura određuje karakteristike materije, ponovo se čitava nauka "najnaprednijeg" dvadesetog veka našla u poziciji da se vrati razmišljanjima o vodi i svemiru na način kako je to radio Platon pre dve hiljade godina. Jer on se upravo bavio strukturom materije, a ne njenim hemijskim sastavom kako je to nametala savremena nauka.

ZA RAZLIKU od Mendeljejeva, koji je tek u 19. veku, dve hiljade godina nakon Platona, sastavio periodnu tablicu svih poznatih elemenata (kako se oni pojavljuju u prirodi), Platon je čitav univerzum sagledavao razlikovanjem strukture materije, odnosno razlikovanjem trodimenzionalnih geometrijskih formi koje gradivni molekuli stvaraju.

Tako je on definisao pet ovakvih materijalnih struktura: zemlja, voda, vazduh, vatra i prostor. Ovaj prostor se danas definiše kao plazma, odnosno veliki svemirski prostor koji uopšte nije prazan već ispunjen (nabijen) slobodnim česticama i više je negativnih nego pozitivnih, što omogućava stvaranje napona i naelektrisanja i njihovo stalno kretanje, sudaranje i povezivanje. Ali, međunarodni naučni establišment (kojim rukovode odnosno manipulišu učeni jezuiti) uporno je nekoliko stotina godina unazad odbijao da prihvati teoriju da svemir nije veliki prazan prostor i da je sve na Zemlji i u svemiru jedna energetski povezana celina.

PLATON je postojane strukture materije, koje je on nazvao solidima i koji se prvi put pominju oko 300 godina pre Nove ere, izjednačio sa nekim trodimenzionalnim geometrijskim formama. Vatra je, po njemu, tetraedar, vazduh je oktaedar, zemlja je kub, voda je ikosaedar i eter je dodekaedar. Eter se danas naziva plazmom.

Da podsetimo da je dodekaedar vrsta poliedra (trodimenzionalne geometrijske strukture) koja ima 12 strana u obliku petougla, 30 ivica i 20 vrhova. Na vrhovima su molekuli, na primer vode, H2O. Tetraedar ima 4 strane u obliku trougla, 6 ivica i četiri vrha, dok ikosaedar ima 20 trouglova, 30 ivica i 12 vrhova. Ovakvo grupisanje molekula je upravo karakteristika svih kristala i oni mogu širiti svoju molekularnu strukturu, a da nikada ne odstupe od ove određene geometrijske forme.

Platon je zato tvrdio da SVE postoji u interakciji ovih pet elemenata. Čitav svemir on je video kao veliku geometrijsku strukturu koja je uobličena kao dodekaedar pri čemu su sve ostale strukture smeštene unutar njega.

FIZIKA vode koju danas naučnici nakon dve hiljade godina mnogo pažljivije istražuju uz pomoć veoma osetljivih instrumenata za merenje protoka elektrona, tako je otkrila da je tvrdnja Platona o ikosaedarskoj strukturi vode bila tačna.

Geometrijski se ikosaedar i dodekaedar savršeno uklapaju kada se nalaze jedan u drugom sa perfektnom elektromagnetnom simetrijom. I zato danas mnogi počinju da sagledavaju svemir kao konačan prostor, ali u kom postoji beskonačan broj konačnih univerzuma uklopljenih jedan u drugom, pa je skovan i nov termin - multiverzum. Po procesima koji se na svim nivoima odigravaju, on ipak ima univerzalna svojstva.

Tako se ove trajne strukture danas u istraživačkim krugovima sve više nazivaju Platonovim solidima.

DODEKAEDERSKA struktura vode je veoma stabilna. U slučaju da se na nju deluje nekom fizičkom silom, na primer potresom (ili trešenjem), veze među grupama molekula (klasterima) se pokidaju, ali oni ostaju grupisani u manjim klasterima istog oblika , da bi se nakon prestanka delovanja sile ponovo vratili u prvobitnu strukturu velikih klastera. Ovako strukturisana voda se može besnokančno razblaživati sa običnom vodom (koja ima asimetričnu strukturu molekula i to je mrtva voda), ali to neće promeniti njenu osnovnu dodekaedarsku strukturu. Ova stabilnost se proteže od beskonačno malog do beskonačno velikog klastera.

E, to "malo" danas posebno zanima naučnike jer sadrži nanoklastere (izuzetno sićušne klastere), a to je dodekaedarski strukturisana voda koja se nalazi u ćelijama živih organizama. Tajna "večnog" života koju sada nastoje da odgonetnu naučnici je zapravo način kako običnu vodu (asimetričnu "česmovaču") restrukturirati tako da dobija dodekaedarsku formu, izvući nano klastere i onda ih ubaciti u organizam koji je dehidrirao. I to bi teorijski vodilo podmlađivanju.

ISTI SASTAV

Hemijski sastav vode je uvek isti i to je H2O, ali ono što se u vodi menja to je struktura ovih H2O molekula odnosno način na koji se oni povezuju. A to nije uvek isto. Mrtva voda u vodovodu, voda koja gori i voda od koje su sačinjene naše ćelije se zato bitno razlikuju.