Nafta bez vode nije gorivo

UGLAVNOM sve degenerativne bolesti koje danas postoje nastaju u tkivima u kojima je došlo do smanjenog uskladištenja energija i do dehidracije. Hrskavica u zglobovima se prva isušuje, pa bi njeno ponovno hidriranje mnoge spaslo hodanja sa štapom i ugradnje veštačkih kukova i slično.

Unošenjem adekvatno strukturirane vode sve ove bolesti se tako mogu lečiti, jer bi se koštano tkivo, ali i sva druga lako mogla regenerisati.

Biljke imaju izuzetnu sposobnost da smeštaju običnu vodu u nanoklastere, pa je unos vode iz biljaka u stvari najbolji način da se naš organizam hidrira. Voda se u organizmu restruktuira u nanoklastere u ćelijama tkiva ili kroz prirodno isparavanje.

RESTRUKTURIRANjE (novi sklop) voda se isto tako obavlja i u nafti. Verovali ili ne, kada u nafti ne bi bilo vode (ovako strukturisane), ona ne bi mogla da se koristi kao gorivo. Jer ono što oslobađa energiju u nafti je vodonik kada se oslobodi iz ovakve molekularne strukture vode. Zašto onda umesto nafte ne korismo vodu kao gorivo? Odgovor je - samo zato što se moćnom međunarodnom korporativnom naftnom kartelu koji kontroliše najuticajnije vlade sveta to ne isplati i zato oni to ne dozvoljavaju. Baš kao što farmako-biznisu ne bi odgovaralo da se mnoge degenerativne bolesti leče običnim hidriranjem. Za veštački kuk ili koleno treba izdvojiti mnogo više novca nego za vodu strukturiranu u dodekaedarske nanoklastere.

TAJNU vode da se sama restrukturira u dodekaedarske nanoklastere, odnosno u "živu" vodu, proučavao je poznati naučnik dr Henri Koanda (1885-1972). On se čitavog života bavio proučavanjem dinamike fluida i posebno vode i njenog kretanja. Tako je otkrio i poznati Koanda efekat, a što je svojstvo vode da se u svom toku "zalepi" za zakrivljene oblike. Ovo svojstvo vode je posledica njenog prirodnog pulsiranja. Naime, živa voda koja protiče slobodno u prirodi vođena telurskim strujama i magnetnim poljem Zemlje ima potrebu da se povremeno zakrivi i uđe u vorteks (kovitlac). To je, po doktoru Dejvidu Vileru, što ćemo videti kasnije, posledica njenog prirodnog pulsiranja koje nalikuje otkucajima srca. Mrtva voda ne pulsira i ona nepokretno stoji tako u čaši. Postojanje ovog Koanda efekta je iskorišćeno u pravljenju mlaznih motora za avione, ali i za konstrukciju letećih tanjira. Henri Koanda je 1917. konstruisao i takav mlazni motor za avion i sam leteo u njemu, ali nije dobio podršku da ga dalje razvija. Možete pretpostaviti kome to nije odgovaralo. Mlaznjaci su došli sa zakašnjenjem kada je globalnim kreatorima tehnološkog razvoja to više odgovaralo. Inače sam Koanda je i u svojoj dubokoj starosti bio veoma vitalan i kada je prešao sedamdesetu i dalje je bio "pun vode" i sačuvao je svoju atletsku građu.

ZA razliku od ove "žive" vode, vodovodska voda koja je prošla veoma stresan i nasilan put u transportu do naše česme u stanu, i koja je podvrgnuta procesu filtriranja, dodavanja hemikalija, kao što su fluor i hlor, kako bi se ubili bacili u njoj, koja je gurana kilometrima pod pritiskom kroz vodovodne cevi, toliko je izmučena, da je njena molekularna struktura drastično izobličena i ona je asimetrična. Možete vodu sa česme da pijete koliko god hoćete, napunićete stomak i nadućete se, ali ćete i dalje biti žedni. Jednostavno, ćelije moraju pre nego što uzmu vodu da je restrukturiraju u oblik koji mogu da koriste. A majušne ćelije mogu da piju samo vodu koja ima strukturu nanoklastera. I zato će organizam prvo morati da izvrši restrukturiranje tih velikih H2O asimetričnih klastera. Za to restrukturiranje ćelije će potrošiti veliku količinu biološke energije odnosno ATP-a (adenozin-trifosfata).

ATP je specifična bioenergija koja nastaje u ćelijama u procesu metabolizma. Tako će ćelija potrošiti energiju, a ostaće žedna i bez elektrona iz vode koji su joj bitni. Zato će adekvatno strukturiranu vodu privremeno morati da pozajmi od nekog perifernog organa. I tu nastaje proces dehidracije i on zato prvo zahvata periferne organe. Zato obična voda iz vodovoda i iz flaše ne može da hidrira organizam.

MINERALNE vode u flašama često sadrže tragove neorganskih minerala, ali njih organizam takođe ne može da koristi jer su molekuli neorganskih minerala preveliki da bi ih ćelija konzumirala. Ćelije traže samo sićušne koloidne minerale. Dakle, ono što vodu čini kvalitetnom za piće je njena sposobnost da uskladišti energiju i u organizam unese nove elektrone. Cepanjem ovih atomskih veza iz molekula vode se olobađa vodonik, i sam taj čin cepanja vodonika daje ogromnu energiju jer je vodonik "kapija" za prijem "energije nulte tačke" iz jonosfere, kako je to utvrdio i Tesla. Stvaranje ove univerzalne povezanosti, tako, vodi energetskom napajanju živih bića.

Nažalost, u školama se i danas uči kvantna fizika koja tvrdi da se u samim atomima, kao i u molekulima nalazi zarobljena energija, ali su sva ova znanja namerno fabrikovane laži kako bi se prikrila talasna priroda energije koja dolazi iz svemira i kojom se sve na Zemlji napaja, ali na različitim opadajućim frekvencijama. Ali, ovde nećemo otvarati tu temu i zadržaćemo se samo na vodi.

GODINAMA je dr Dejvid Viler radio na razvijanju metoda kojim bi oživeo običnu vodu, odnosno, napravio od nje dodekaedarsku strukturu. Tako je on zaključio da je skladištenje energije u dodekaedarskim klasterima moguće isključivo zahvaljujući kiseoniku. Po njemu, nema nikakve supstance koja bi mogla da se doda vodi i da joj promeni molekularnu strukturu. To se može učiniti samo promenom električne snage merene u milivatima od manje do veće, a ona zahteva promenu jednog eksponencijalno višeg elektromagnetnog potencijala u svim H2O molekulima solucije.

Zanimljivo je da su molekuli kiseonika i vodonika tačno u suprotnosti kada treba da ispune svoju elektromagnetnu ulogu. Naime, od svih elemenata u periodnom sistemu vodonik je najmanje obdaren negativnim elektronom (ima samo jedan elektron i jedan proton) i smatra se zato neutralnim. Od svih elemenata kiseonik je najviše elektronski negativan i zato je najviše sposoban da preuzme dodatne elektrone. U vodi je, tako, atom vodonika, po Vileru, nesposoban da učestvuje u dinamičkim električnim i magnetnim procesima, pa kiseonik postaje pristupna kapija za ubacivanje i skladištenje energije kao jednog dinamičnog procesa u rastvorima. Dodekaedarski H2O klaster (sveza) je u potpunosti drugačiji od ikosaedarskog klastera na isti način kako se vodonik razlikuje od kiseonika sa elektromagnetnog gledišta. Ovo je važno da bi se razumelo kako se molekuli vode sami strukturišu kao specifični geometrijski oblici.