Naučne magle kriju pravu istinu

Energiju svemira hiljadama godina mnogi uočavaju, osim, izgleda, zapadnjačkog naučnog establišmenta 19. i 20. veka, čiji su način razmišljanja uobličavali jezuiti koji su stvarali naučnu maglu od koje se nije mogla dokučiti fundamentalna istina o svetu u kom živimo. Jezuiti su poseban red u katoličkoj crkvi koji su osnovali anglosaksonski vladari (koji vode poreklo od venecijanskih trgovaca) u nameri da katoličku crkvu podriju iznutra. Danas je na čelu katoličke crkve papa koji je jezuita.

Što je najzanimljivije, upravo je to energija koja se oslobađa sagorevanjem nafte (ugljovodonika) koji se formira duboko u Zemljinom plaštu (kao posledica Zemljinog "metabolizma") i ona se praktično oslobađa iz molekula vode koja se nalazi, verovali ili ne, u nafti. Bez ove vode nafta bi bila neupotrebljiva kao energent. Da napomenemo još jednu lažnu naučnu tvrdnju vezanu za naftu koja kaže da je nafta fosilno gorivo jer je nastala od fosilnih ostataka koji su se našli duboko u Zemljinoj kori. Naravno, ovo je netačno, nafta je neorganskog porekla i izvire iz Zemljinog plašta koji se pod pritiskom izdiže i uvlači pod Zemljinu koru kroz kamene pukotine. I tu ostaje zarobljena sve dok naftne bušotine ne dopru odozgo do nje i ona onda izbija na površinu.

Što je još luđe, ova energija se stvara kidanjem veza atoma vodonika u molekulima vode i to zahvaljujući delovanju hemikalija koje to izazivaju. Benzin se dobija upravo hemijskim procesom. Dakle, pravi energent za zagrevanje i industrijsku upotrebu je voda koja je specifične molekularne strukture u ugljovodonicima.

A pomenute hemikalije proizvodi korporativni biznis porodice Dipon, koja je u korporativnom dilu na globalnom nivou sa naftnim kartelom porodica Rokfeler, Rotšild, danske i britanske kraljevske porodice, arapskim krunisanim glavama ... I oni ne žele da se odreknu svog unosnog biznisa, pa ma kako trovali čitavu planetu. Energetsko iskorišćenje nafte u motorima sa unutrašnjim sagorevanjem je oko 20 odsto. Sve ostalo odlazi u toplotu. Ovo je veoma prljava i zastarela tehnologija, ali moćnici ne žele da je se odreknu.

Ako sa ovim saznanjem pogledamo tehnološki razvoj dvadesetog veka, vidimo koliko mi koristimo primitivnu tehnologiju i primitivne energetske resurse u odnosu na naučna saznanja koja su već postojala pre stotinu godina i pre više hiljada godina. Tehnologija kojom raspolažu "vanzemaljci" iz naučnofantastičnih filmova, zapravo je bazirana na korišćenju energije kristala odnosno crpljenjem "energije nulte tačke". I to je mogla da bude zemaljska tehnologija devetnaestog i dvadesetog veka.

Ken Džordan sa Univerziteta u Pitsburgu sarađivao je na nekoliko projekata koji su se bavili proučavanjem načina na koji voda sama oblikuje svoju molekularnu strukturu. On je stručnjak za teoretsku i računsku hemiju i sam tvrdi da je i dalje prisutna "velika praznina u razumevanju toga kako molekuli vode međusobno utiču jedan na drugog". Tako se nekoliko istraživanja u kojima je Džordan učestvovao bavilo pitanjem šta se događa kada se u već formirane klastere vode ubaci jedan dodatni elektron ili proton i kakve to efekte može imati na ove molekularne veze. I, došlo se do saznanja da se ove atomske veze mogu poremetiti u okviru molekula vode, tako da ne dolazi do raspada molekula već neki od vodonikovih atoma ostaju da se "ljuljuškaju" u klasterima i oni tada vibriraju na višim frekvencijama nego vodonikovi atomi uključeni u vodonikove veze. Zbog ovih razlika koje tako nastanu u pojedinim klasterima, svaka od mnoštva mogućih konfiguracija za isti broj molekula vode dobija sopstvenu frekvenciju na kojoj vibrira u svom "spektralnom potpisu" - koji može biti određen veoma osetljivom laboratorijskom tehnikom.

Recimo, automobil sa pogonom na vodu, koji je konstruisao Amerikanac Sten Mejer, funkcionisao je tako što je Majer delovanjem različitih frekvencija ovu molekularnu vezu vode remetio tako da je kontrolisao trenutak kada će se ona raskinuti i osloboditi vodonikove atome, koji su korišćeni kao gorivo. I to je bio proces dobijanja monoatomskog vodonika "na zahtev". Pošto je monoatomski vodonik nepostojan, on se ne može skladištiti i može se koristiti kao energent kada se na ovaj način kontrolisanim slabljenjem molekula vode on oslobodi. Ono što tada daje energiju je kidanje ove molekularne veze vodonikovih atoma kada monoatomski vodonik deluje kao provodnik "energije nulte tačke" što mu je i osnovna uloga u čitavom univarzumu. I to je fenomen koji je otkrio još Nikola Tesla. Sten Majer je na misteriozan način umro od nekakvog trovanja.

Dakle, ne mora se na molekule vode delovati Diponovim hemikalijama da bi se vodonik oslobodio. I ovo otkriće je decenijama zataškavano. Očito, najveći energetski izvor na Zemlji je upravo voda i to u trenutku kada se njeni molekuli cepaju na vodonik i kiseonik pri čemu vodonik preuzima ulogu energetske provodne "kapije" kroz koju na ultravisokoj frekvenciji prolazi "energija nulte tačke" iz jonosfere.

Za čitanje ovih vodenih struktura molekula koristi se tehnika vibracione spektroskopije. Slično kako ton visoko C na klaviru vibrira višom frekvencijom nego B nota ispod njega, različit raspored molekula vode može da vibrira na različitim frekvencijama. I zahvaljujući takvim merenjima, određuje se taj spektralni potpis i tumači se geometrijski raspored molekula u vodi. Precizna vibraciona spektroskopija može da otkrije jedva primetne razlike kako se jedna N2O veza razlikuje od druge. Sve ove veze se događaju preko vodonikovih povezivanja - veza između vodonika jednog molekula vode i kiseonika drugog molekula vode. Slabije od kovalentnih veza koje pričvršćuju dva vodonika i jedan kiseonik kako bi se formirala voda, vodonikove veze se događaju zbog naelektrisanja - pozitivnog za vodonik i negativnog za kiseonik i na različitim molekulima vode utiču jedan na drugi. Zahvaljujući ovim preciznim merenjima moguće je tačno očitati na primer energetsku vrednost vode koja se koristi za zalivanje biljaka ili za piće odnosno koliko je energije "zarobljeno" u molekulima neke vode. Ako su ove molekularne veze asimetrične, ta voda je "mrtva" i beskorisna za živa bića.

Čitanje ovih spektralnih potpisa može imati višestruku primenu. Na primer, poznato je da se najveća količina prirodnog gasa, metana, nalazi u naslagama leda na dnu okeana i njih u vodi održava upravo kristalna struktura zamrznute vode, čiji su molekuli vezani u obliku dodekaedra. U ovom "kavezu" strukturiranih molekula vode nalazi se molekul metana. Sada se nauka, koju finansiraju oni koji bi da prodaju metan kao energent, trudi da nađe način kako da "iščupa" taj metan iz leda i sprovede ga gasovodima do potrošača. Naravno, vodu ne mogu prodavati, iako i voda može savršeno da gori. Bar zasad je ne mogu prodavati.