Muzika menja strukturu tečnosti

PROuČAVANjEM vode Džon Kanzijus je počeo da se bavi sasvim slučajno kada su mu lekari 2003. ustanovili da ima leukemiju. Kanzijus je shvatio da bi nakon hemoterapijskog tretmana čitav njegov organizam bio oštećen, pa je pokušao da kao inženjer smisli šta bi drugo moglo da uništi ćelije kancera.Tako je počeo da radi na sklapanju sopstvenog generatora različitih frekvencija, mašine koja bi proizvodila radio-talase i usmeravala ih na određeno mesto u organizmu. Kanzijus je očito želeo da rezonantnom frekvencijom uništi ćelije kancera, kako je to radio Rojal Rejmond Rajf. Planirao je tako da u tkivo kancera ubaci prvo sićušne metalne čestice, koje bi onda radio-talasima naterao da vibriraju i da se zagrevaju, verujući da bi konačno one uništile "energetsku rešetku" kanceroznih ćelija.

Za VREME jedne demonstracije rada njegovog generatora Kanzijus je primetio kako se voda u blizini test-tube kondenzovala. Kanzijus je zaključio da ukoliko se voda pod dejstvom njegovog generatora kondenzuje, onda se i so iz morske vode može iz nje na isti način izdvojiti. Došao je na ideju da bi tako frekvencijama mogao da vrši desalinizaciju morske vode i da bi to bilo sjajno tehnološko rešenje za dobijanje slatke vode iz mora. Privremeno je zaboravio na svoju bolest i počeo da eksperimentiše sa desalinizacijom vode. I tu su ga iznenadili sporedni efekti. Naime, kada je naciljao svoj RFG (generator) na test-tubu sa slanom vodom, primetio je da iskaču varnice. Kako je i dalje držao test-tubu pod udarima radio-talasa određene frekvencije, voda je počela da gori. Obična slatka voda tako nije reagovala (domaćice znaju da se u mikrotalasnu rernu ne smeju stavljati usoljena jela, a vatrogasci znaju da prilikom gašenja požara koriste natrijum-hlorid, koji je kristalne strukture, jer on blokira pristup kiseonika i stišava plamen. Pošto natrijum-hlorid sprečava oksidaciju, odavno se koristi i za konzerviranje hrane). U Kanzijusovom eksperimentu se iz slane vode tako oslobodio monoatomski vodonik i u dodiru sa kiseonikom počeo da gori. Iako se slana voda otvorenim plamenom nije mogla zapaliti, jer u normalnom stanju slana voda ima stabilnu strukturu natrijum-hlorida i vodonika i kiseonika, radio-talasi određene frekvencije su pokidali veze među atomima i oslobodio se monoatomski vodonik koji je u dodiru sa kiseonikom počeo da gori.

KANZIJUS je na ovaj način mogao da veoma jednostavno sagoreva velike količine vode. Plamen je mogao da dostigne temperaturu i do 3.000 stepeni Farenhajta i voda je gorela sve dok je njegov radiofrekventni generator bio uključen i emitovao talase određene frekvencije.

Kanzijus je pozvao sve hemičare sa američkog državnog Pen univerziteta i demonstrirao im svoje otkriće, i svi su se složili da voda na ovaj način može da gori.

Kao što se vidi, nafta i ugalj uopšte nisu potrebni da bi se zapalila velika vatra. Ali, kako odrediti cenu slanoj vodi? Zato je i Kanzijusovo otkriće ostalo bez odjeka u medijima, a naučni establišment (koji finansiraju naftni i nuklearni korporativni biznis) ga potpuno ignoriše.

PAŽNjU naučnika privukao je još jedan fenomen, a to je izuzetna dugovečnost i vitalnost članova plemena Hunze koji žive prilično izolovano u podnožju Himalaja. Zasluga za ovu dugovečnost, otkrivena posle brojnih istraživanja, pripada vodi koju oni koriste za piće i navodnjavanje useva. To je voda koja se slivala sa istopljenih glečera i koja je imala veoma visok zeta potencijal. Pored toga, u vodi su se nalazili izuzetno sitni klasteri koloidnih minerala u kojima se nalazila velika količina negativno jonizovanih vodonikovih atoma, a koji se ne nalaze u običnoj vodi. Tako ova voda traži veoma malo ATP energije (biološka energija koju proizvode naše ćelije u procesu metabolizma) da bi se iskoristila u organizmu. Dakle, njihov organizam utrošio je daleko manju količinu energije prilikom metabolizma, nego što je iz njega dobijao. Tako je energetski blilans bio visoko pozitivan i to je Hunzama davalo vitalnost i dugovečnost. Ovi koloidni mineralni klasteri su tako bili rezervoari negativno jonizovanih atoma vodonika.

U ISTOPLjENOJ glečerskoj vodi uopšte nije bilo neorganskih minerala, jer ona nije izvirala iz zemlje i u tom smislu je bila potpuno čista. A naučnicima je već bilo poznato da se u molekularnoj strukturi ovakve vode mogu naći zarobljeni atomi vodonika. To je pominjao i proslavljeni dr Lajnus Poling još 1959. u svojoj knjizi The hydrogen bond ("Vodonična veza"). Protoni vodonika, poznato je, mogu da putuju kroz kristale leda hiljadu puta brže od bilo kojih drugih jona.

OVO je još jedan primer da vodonik ima glavnu ulogu u hidriranju ćelija. Prilikom metabolizma, kada vodonik u prisustvu kiseonika "sagoreva", stvara se voda kao produkt. Vodonik je taj koji štiti ćelije od oksidativnih slobodnih radikala, koji se stvaraju prilikom metabolizma. Albert Zent Georgij, dobitnik Nobelove nagrade zbog otkrića C vitamina, takođe je tvrdio da je voda, ne samo majka života, već i njegova - matrica. I eto još jedne male "tajne" dugog i zdravog života - samo život po zakonima prirode, samo život u skladu sa prirodnom matricom.

NAJPOPULARNIJE i laičkoj javnosti najpoznatije istraživanje o vodi sproveo je Japanac, doktor Masaru Emoto. Pre više od deset godina on je specijalnom tehnikom brzog snimanja uspeo da brzim zamrzavanjem vode pod mikroskopom uhvati njenu kristalnu formu i snimi je. Kapljice vode podrvrgavao je trenutnom zamrzavanju u trenutku određenih promena koje su se dešavale u elektromagnetnom polju, a te promene su bile uslovljene između ostalog i puštanjem određene muzike na koju je voda reagovala. I botaničari i mnogi ljubitelji cveća odavno su shvatili da biljke bolje napreduju ako im se peva ili im se nešto lepo i tiho govori. Doktor Emoto je rešio da uhvati šta je to i pretpostavio je da ono što reaguje u biljkama može biti samo voda. I zaista njena kristalna struktura se menjala u zavisnosti od vibracija koje su prolazile kroz elektromagnetno polje. Vibracije koje je proizvodila muzika koja je i nama bila prijatna za slušanje i koja nas je opuštala, stvarale su u vodi simetrične klastere. Agresivna muzika, kao rokenrol, džez ili obično dranje, stvarala je asimetričnu kristalnu formu, pa je Emoto zaključio da se voda jednostavno "mršti" i da joj takav zvuk ne prija. Logički možemo da zaključimo da konstantna izloženost brujanju od saobraćaja i ostalih urbanih zvukova ima poguban efekat za vodu u našem organizmu. Pa, logično, deluje i na naše zdravlje.