Dok Zulfo tuče, Naser ubija

UBISTVO majora Rizvanovića i način na koji je počinjeno, bio je prvi signal i opomena narodu Srebrenice da će svako ko pokuša da se suprotstavi Oriću i njegovom okruženju, proći kao Nurif. Ali, u gradu gde su se jedni bogatili, a drugi gladovali, čak i umirali bez hrane i lekova, ljudi se se sve manje plašili, i sve više ukazivali na profitere, jer nisu imali šta da izgube "osim života koji nije život" .

Počele su sumnje u "borbu za slobodu" nekadašnjeg policajca kome je posle kukavičkog zločina nad srpskim življem, po obodima srebreničke i bratunačke opštine pripisano da je "heroj, sudbinom poslat da bude spasilac i izbavitelj", pa će mu docnije biti poverena i čitava divizija. On će je, pre krvavog raspleta, napustiti odvodeći i šesnaestoricu oficira "na školovanje u Zenicu".

Prvi put, posle očigledne farse, u kojoj je uz pomoć Zulfe Tursunovića i najbližih saradnika pokušavao da zaledi krv u žilama privedenom narodu, da gleda takozvano suđenje majoru, čule su se otvorene priče o "Orićevoj organizovanoj mafiji, pljačkašima". Govorilo se "one naše nesreće će nas koštati glava"... Tako je i bilo.

POSLE proboja prema Tuzli vojnika Armije Bosne i Hercegovine, nije se moglo izbeći otvaranje te Pandorine kutije. Istraga koja je trebalo da utvrdi stvarne uzroke pada Srebrenice i sloma ovdašnjih muslimana, neočekivano se suočila sa izuzetno velikim brojem svedoka koji su otvoreno, potpisujući svoje izjave, detaljno svedočili o tome šta se sve događalo u gradu dok je njime "gospodario Orić sa ekipom".

Tako je Huso Salihović, početkom avgusta. 1995. naveo da je bio poveden na streljanje samo zato što je znao i govorio kako je "Naser od komšije Ibrahima Goluba iz Potočara oteo luksuzni 'mercedes' kako bi ga preko 'žutog mosta' isporučio i prodao Srbima koji su imali pare, a bili zainteresovani za kupovinu. Od njih bi Orić dobijao, ne samo pare, nego i drugu robu, kao što je kafa, koja u Srebrenicu nije stizala u humanitarnom konvoju"...

SVEDOČILI su o tome i drugi pripadnici nekadašnje Orićeve divizije, od kojih je tražio da mu" nađu nekog ko bi ovu kafu prodavao."

To su bile ogromne količine kafe, ali i duvana koji je stizao iz Srbije preko "žutog mosta", ponekad i preko linija razgraničenja, navodi se u izjavama. Ponajviše robe išlo je otuda (iz Srbije) preko "Nikole Tanasića i izvesnog Živanovića". Ova dvojica Srba, međutim, nisu i jedini koji su profitirali od stradanja sopstvenog naroda.

Salihović je, potom govorio, navodeći imena svedoka Ahme Tihića i Jusufa Bektića, da ga je Naser krajem 1993. kidnapovao i autom odvezao van grada gde je trebalo da ga ubije, "ali je tada naišla neka žena koja ih je videla i Naser mi je tada rekao 'Zulfo tuče, ja ubijam'... Pustili su me i zapretili da o ovome nikom ne pričam."

U obimnom dosijeu, koji je u posedu "Novosti", na više stotina stranica svedočenja, navedeno je gotovo hiljadu živih priča zatočenika Orićeve strahovlade u kojoj je odabranima bilo dozvoljeno da "slave, šenluče, svadbuju, a drugi da gladuju i stradaju da bi došli do komada hleba..." Pšenica dobijena za vojsku i narod, kada su porodice dnevno, ponekad, imale samo po hleb, a neki i po polovinu, prodavana je našem narodu i od njega uzimano 2.000 maraka za 100 kilograma. Uzimano i zlato, narod je skidao poslednje sa sebe za kesu pšenice", ispričao je Velid Delić.

ADEMOVIĆ Behadil svedoči kako je u "eri najveće nestašice" Nedžid Bektić, Naserov pomoćnik za bezbednost, u hotelu "Domavija" organizovao svadbu za oko tri hiljade zvanica, da je hrana uzeta iz magacina humanitarne pomoći, da je bilo pečenja, rakije, koja je stigla preko "žutog mosta", ali i one koju su Naserovi ljudi pekli od sokova koji su stizali konvojima... I u svedočenjima više desetina drugih sudionika o vremenu Orića, potvrđuju se Ademovićevi navodi. Uz to govori se o švercu oružja, koje je preprodavano sunarodnicima u Žepi...

"Bektić je sa patrolama vojne policije, na prilaznim putevima Srebrenici i Žepi, od meštana oduzimao pištolje i kasnije ih prodavao. A pre svoje svadbe prodao je puškomitraljez i mitraljez... O tome je ispričano Oriću, ali nije ništa preduzeo, osim što je Bektića poslao u Sarajevo po pare. Ovaj je doneo sto hiljada maraka i predao ih Oriću. Gde su i ove pare, niko ne zna. A zna se da su namenjene za porodice šehida (poginule borce). Njihove su optužbe i razočaranja najveće, jer se potvrdilo da je Orić, posle prvih borbi sa Srbima, u koje je vodio i žene i decu da za njega pljačkaju, nastavio da ratuje sa svojim narodom, opljačka ga i pobegne. Kad se nije vratio sve je bilo jasno kakav je dogovor pao u Sarajevu."

TRGOVALO se, talilo, kako navode brojni svedoci i kada su iz Srebrenice krenule prve grupe civila. I ovim akcijama Orić i Tursanović imali su pravo neprikosnovenih odluka. S tim, kako je zabeleženo u živim pričama svedoka, Orić se nije eksponirao, mada je u obračunu sa neistomišljenicima bio čudovište koje je tu osobinu i javno isticao". Ovaj prljavi posao za njega je obavljao Zulfo Tursunović, on je određivao ko i kada može u kamion, ko ne može, uzimali su pare od ljudi, neke izbacivali čak i iz kamiona Unchr. Tako je u martu 1993. prilikom organizovanog prebacivanja civila, tvrdili su Bego Muminović i Behadil Ademović, Tursunović je zlostavljao žene i decu. Begzu Muminović i njenu maloletnu decu, Jasmina i Azmira, je, zajedno sa još jednom ženom, izbacio sa kamiona. Begza je pala na asfalt, udarila glavom. Posle dva dana je podlegla. Behadil još navodi da je Tursunović 16. januara 1993. pretukao Fazilu Ademović, da joj je slomio dva rebra. Istoga dana napao je i Ademovićevu sestru, Mirsadu.

Sve što se od Orića do njegovog odlaska događalo u Srebrenici, ubistva Bošnjaka, ubistva Srba koji su ostali u Srebrenici (o čemu će biti u narednim nastavcima) pljački imovine šehidskih porodica, napastvovanja, trgovine... sve do avgusta, 1995. godine bilo je" zakopano" u Srebrenici. Kod Orića je bio ključ za vezu sa Sarajevom. A svaku informaciju je on lično selektovao.