Uzimao dušu a onda i živote

KATASTROFU Srebrenice neki bi da zaobiđu ili da je prebace na teret drugima. Nadam se da se istorija stradanja muslimana u Srebrenici neće i ne sme zaobići. Za pad Srebrenice jeste kriv UN, ali je neizmerna krivica u lokalnom rukovodstvu. Kako vojnom, tako i civilnom, koji su svoj narod opljačkali, terorisali, silovali i ubijali. Najveći broj civilnih i vojnih funkcionera je, naočigled naroda, imao svoje preprodavce i bogato se trgujući robom humanitarne pomoći. Prisvajali su novac koji je upućen narodu, a koji srebrenički smrtnici nikad nisu dobili. Opšta nedisciplina u vojsci, kriminal, prostitucija, nerad i ubijanje - cvetali su, a te mehanizme pokretao je srebrenički gazda, Orić. Ovako je grupa građana Srebrenice 5. oktobra 1995. godine pisala Aliji Izetbegoviću, u Sarajevo. Ispred nekolicine uglednih ljudi, potpisao se major Husa Salihović. Pismo je upućeno dva meseca posle proboja dela pripadnika 28. divizije i naroda, u Tuzlu.

U pismu, u kome se Izetbegović moli da primi ovu delegaciju, između ostalog, navodi se:

"Pre, uoči dana pada Srebrenice, 'srpski agresor je bio vraćen nadomak početnih položaja'. Pred ofanzivu najednom je neko naredio povlačenje. Srebrenica je narednog dana pala bez borbe. Rukovodstvo se izvlačilo iz grada, a da narod gotovo nije ni znao o čemu se radi. Na putu do Tuzle, u okolnostima stravičnim za narod, vlasti su uzele elitni deo vojske, da ih obezbeđuje. Preostali deo naroda, po našem mišljenju i uverenju, namerno je ostavljen u Kamenicama kod Konjević Polja. Da tamo strada, uvereni smo, to je namerno tako i učinjeno.

Znali smo da će se tako dogoditi: gde god se ide u silu Boga i gde savlada kriminal, bezakonje, prostitucija i nerad, tu je katastrofa. Najžalosnije je što su, ovi naši, zli ljudi (lokalne vlasti u Srebrenici i vojne i civilne) koji su narodu uzeli dušu, mnogima i život, i sada ga uzimaju, uporni su da sav teret sloma naroda Srebrenice i njegovu muku prebace na teret Drugog korpusa, generalštaba, SDA i samog predsednika, Izetbegovića".

GRAĐANI Srebrenice, među kojima je prvi bio major Salihović, još navode, tražeći prijem u Sarajevu kod Izetbegovića, da su karijeristi iz Srebrenice najveće zlo naroda.

"Prave patriote, koje su stranku (SDA) izneli na leđima u Srebrenici, ubijane su kao obični psi, a i do današnjeg dana, njihove porodice se terorišu. Kriju se po Tuzli, kako bi sačuvale glavu, dok profiteri hodaju uzdignuta čela. Najbolji ljudi, oni na koje se narod istinski oslanjao, ne smeju nikuda da maknu." Salihović dalje, zaključujući pismo, navodi:

"Najbolji, najodaniji i osvedočene patriote zadužili su me: ako živ pređem do Tuzle, da pokušam da se domognem Sarajeva i pokušam da ispričam ovu istinu. A ja garantujem svojim životom da pred srebrenički narod mogu stati svetla obraza. Meni neće zviždati, kao srebreničkim vlastima i vojnim i civilnim."

Ko god je pokušao da upozori na odgovornost komande 28. korpusa, kojom je rukovodio Orić, etiketiran je kao izdajnik. Pripisivano im je da rade za Beograd, međunarodnu zajednicu, odnosno, snage Umprofora, nazivani su čak i da su "fikretovci" (Fikret Abdić je bio omraženi lider na prostorima muslimana u Podrinju).

U obimnoj dokumentaciji u koju su "Novosti" imale uvid, a gde je više stotina svedočenja izbeglih srebreničkih muslimana u Tuzlu, posle početka jula 1995. godine, nalazimo i mnoge druge dokaze pod kakvim su pritiscima bili svedoci zloupotreba, izdaja i profiterstva, koje je direktno uticalo na tragičan ishod Srebrenice. Iz ovog materijala izdvajamo svedočenje Sadika Begića, poslanika u Skupštini BiH i jednog od uglednih Bošnjaka, koji nije bio u saglasju sa gospodarom Srebrenice i njegovim potezima, kadrovanjima i - ishodu s kakvim je suočen ovdašnji narod.

BEGIĆ SVEDOČI:

"Sučelio sam se sa Orićem. Najpre, polako, verbalno, potom smo se sporečkali. Rekao sam mu: reci ovom narodu gde su tvoji, osim tebe, i šta trenutno rade. On je ostao zatečen, ali mi je preko ramena dobacio - ovde neće biti tebe ili mene. Odgovorio sam mu - ako ti to tako hoćeš, možda će ti tako i biti."

Begić je podsetio na 11. novembar 1994. godine. "Posle ovog verbalnog incidenta", navodi Begić, "Naser je organizovao sastanak u školi. Na taj sastanak je pozvao sve one, njemu bliske, iz njegovih rodnih Potočara. Bila je to užasna predstava. Bilo je neizvesno kako će se završiti. A počelo je ovako: Orić je pripremio ozvučenje, napravio scenario, napisao referate govornicima... Mene, najpre je pozvao u komandu i najavio moje, javno suđenje. Ono je moglo početi".

Takvo isto suđenje, podsetio je Begić, "Orić je pripremio i Nurifu Rizvanoviću, majoru koji je sa oko 500 priključenih pripadnika JNA došao da pomogne svom narodu, a likvidirali su ga na putu od Konjević Polja do Srebrenice. I njemu je suđenje bilo ispred škole u Konjević Polju u jesen 1992. godine. Na mom suđenju, takozvanom sastanku u Potočarima, bilo je oko 700-750 ljudi. Pozvani su i prisustvovali tome, takozvane vojne, odnosno Naserove sluge i njegove civilne vlasti: Sahrudin Salihović, Džemo Bećirović, Sejad Belić, Ramiz Bećirović, Zulfo Tursunović, robijaš iz mira, kao i njegovi kriminalci Ibrahim Malčić, kao i Alija Jusić, hodža iz Potočara, verovatno kako bi mi odmah obavio dženazu...

ORGANIZOVANO je sve, inscenirano, podstrekači su raspoređeni u masi, na sve četiri strane, a meni nije dozvoljeno da govorim. I optužnica je počela da se čita. Prvo je nešto pročitao Ramiz Bećirović, koji će, posle bekstva Orića u Tuzlu, nepuna četiri meseca pre pada Srebrenice, biti imenovan za komandanta 28. Orićeve divizije. Kada je prve reči Bećirović izustio, bio je to znak da podstrekači viču: 'Obesiti izdajnika'. Viču njih sedmorica, osmorica. Čujem ja i da narod gunđa: 'Nije čovek kriv'. A većina ćuti, jer ne sme mafiji niko ništa da kaže".

Potom, svedoči Sadik Begić, optužnicu čita Naser Orić i podstiče narod na podršku, a podstrekači viču: 'Dole stranka SDA', a mene ohrabruje što narod i dalje gunđa, sve jače. Čujem da neki pitaju: 'Zašto smo mi ovde dovedeni, nije čovek kriv'.

Videvši da ga masa ignoriše Orića kaže: 'Nisam ja protiv Stranke demokratske akcije, već protiv pojedinaca'. Utom će jedna grupa momaka Oriću u lice: 'Šta to, bolan, lažeš ovaj narod i praviš takvu scenu. Ne veruješ valjda da narod voli više tebe od ljudi koje znamo da se istinski bore da opstanemo, a ne vi, koji profitirate, izdajete i čekate da što pre umaknete'. Bila je to završnica isceniranog suđenja protiv mene, kao što je bila i protiv majora Nurifa Rizvanovića. Ali, dok se narod razilazio, Orić mi je, preko ramena, dobacio: 'Ovde neće biti tebe ili mene'. Brzo smo se razišli, Orićeva se zamisao nije ostvarila".