Ubijao protivnike i po Evropi

KOMANDANT oružanih snaga Bosne i Hercegovine, armijski general Rasim Delić naredio je da se ispitaju i najodgovorniji u komandi 28. divizije, kojom je u Srebrenici komandovao Naser Orić. Cilj ove naredbe bio je da se ustanove stvarni razlozi tragičnog kraja zaštićene enklave.

Pre ove naredbe o padu Srebrenice svedočilo je više desetina policajaca, ali po ličnom zahtevu i vojnici, kao i predstavnici civilne vlasti. Rečju, svi koji su bili sudionici u onome šta se događalo neposredno pre, tokom i posle pada Srebrenice.

Niko, međutim, od najodgovornijih u 28. Orićevoj diviziji, uprkos pozivu Delića nije dao nijednu izjavu. Nijednu!

Za to vreme narod Srebrenice još je bio na putu prema takozvanoj slobodnoj teritoriji. Prema svedočenjima ljudi u kolonama, oni nisu stradali samo od "neprijateljske" strane. U brojnim izjavama i zabeleškama oni optužuju komandu Orićeve divizije, koja je bila izvan i iznad čak i samog vrha Armije Bosne i Hercegovine, i civilnih vlasti. Zato je, verovatno, i Delićeva naredba u komandi 28. divizije prošla kao - ujed komarca. Orić i "ekipa" imali su zaštitnike na drugoj strani, zato su bili nedodirljivi. Zato su od Srebrenice napravili "pijačnu tezgu", "zatvor", a sve u ime takozvanog patriotizma i "narodne dobrobiti".

NASER Orić nedavno je izjavio da ga štiti Amerika! A, kako ga je štitila vlast u Sarajevu, najrečitiji je odgovor u dokumentima u koje su "Novosti" imale uvid. Reč je o jednoj Orićevoj izjavi, u Tuzli, neposredno posle proboja muslimanskih boraca i naroda. Ovde je pokušano da se snage 28. srebreničke divizije konsoliduju i, kao, vrate u oslobađanje Podrinja. Orić, za koga su mnogi svedoci tvrdili da se i u "ovim najtragičnijim danima folirao", tražio je da ide u Sarajevo, u Predsedništvo, kod Izetbegovića. Rečeno mu je da "predsednik i nije baš raspoložen da ga primi, a, nisu ni sigurni kakav bi ishod ovog susreta bio".

Orić, koji je umeo na ovakvim sastancima da potegne i oružje, pripretio je da mu je jasna "igranka", a da on "kod Alije može u po dana i u po noći". Da li je do susreta došlo ili nije, iz dokumenata koje posedujemo, nije poznato. Ukoliko i jeste došlo, svedoci su, svakako, bili nepoželjni. Ali jeste poznato uverenje naroda: Srebrenica je žrtvovana u saglasju Sarajeva, Orića i onih, na koje se Orić poziva i posle dve decenije od srebreničke tragedije.

KOMANDANT 28. divizije, koji je u prvoj polovini aprila 1995. napustio i narod, i zavičaj... i pod noge bacio obećanu slobodu muslimanskom narodu u Podrinju kojeg je podbunio i naoružao, požurio je da se obezbedi u Tuzli, u Skojevskoj ulici. Njegovi saradnici su se, na isti način udomljavali, čak, provaljivali u stanove sunarodnika, kao što je to činio predratni robijaš Zulfo Tursunović. On je, posle proboja u Tuzlu, postao novi gospodar. Samo što je Srebrenicu zamenio - Živinicama. Mada, prema svedočenjima izbeglih, svako iz komande divizije u Srebrenici je imao i stan i kuću. Ova praksa nastavljena je i na takozvanoj slobodnoj teritoriji.

Šta je, još u Tuzli, na sigurnom, dok su još pristizali srebrenički muslimani, radio gospodar njihovih života i smrti?

Sve svoje veze pokrenuo je da se domogne Sarajeva. Da izbegne suočavanje sa izdanim narodom. Sve vreme od jula 1995, do početka 1996. godine, Orić i njegovi najbliži saradnici bili su suočeni sa neviđenim udarom optužbi. Od toga da je Naserovom prvom saradniku Tursunoviću naređeno da kolone prema Tuzli "navodi na neprijateljske cevi, izvlači komandu i vojsku 28. diviziuje, a narod ostavlja za kasnije". U izjavama se navodi da je "Tursunović narod šamarao, žene i decu čupao za kosu, ukoliko nisu slušali njegova naređenja".

Uprkos nemerljivom nezadovoljstvu naroda, a neki su potražili izlaz u samoubistvima, Orić 12. oktobra 1995.godine poziva izvesnog Šaju u Sarajevu, da mu ugovori upis na fakultet za kriminalistiku. Šaja mu odgovara da je "on lično intervenisao kod komandanta Glavnog štaba", kao i kod "Bakira malog."

ORIĆ poziva i Avdu Majstorovića, u Sarajevu. On mu kaže da ga je "neki dan tražio Sefer Halilović i pozvao ga da dođe kod njega u Sarajevo, pošto je pročitao u novinama da Naser želi da završi fkultet". Naser je odgovorio da ima nameru da se demobiliše i "radi svoj posao", odnosno, da otvori privatnu agenciju za obezbeđenje objekata. Rekao je "mene očigledno neće u vojsku, a ja neću u miliciju... Ako me neće u vojsku, neću ni u miliciju".

Još je dodao:

"Razočaran sam kako govore komandanti korpusa o poklanjanju činova. Uzeli su za primer da je jedan milicioner sada brigadir"... Orić se u tome prepoznao.

Kako iz Sarajeva, osim obećanja, do novembra ništa nije stizalo, Naser Orić je pustio pipke, najpre prema Nemačkoj, odakle su mu odgovarali odavno odbegli muslimani, sa biografijama problematičnim i pre rata. Uspostavio je 2. novembra 1995. godine vezu sa ljudima koji su mu iz Nemačke javljali šta pričaju "ovi što dolaze iz Srebrenice". Izvesni Mevlo javio mu je da u Nemačkoj "trenutno boravi Sead Pašalić, rodom iz Bratunca, bivši direktor 'Gubera', potom 'UPI Sarajevo', koji priča po klubovima u Nemačkoj da je Orić kriv za pogibju 5.000 civila i boraca.

Mevlo je Oriću javio da on smatra da je Pašalić poslat ispred vlade u Sarajevu, odnosno, lično od Alije. "Taj Pašalić nosa Alijin potpis i širi priču po klubovima da je Naser i komanda 28. divizije izdajnička. Da je posao obavila za nečije tuđe račune. Oni koji su ga slušali bili su zbunjeni, jer su uvereni da su se, upravo, Alija i njegovi talili za Srebrenicu."

NASER Orić, prema dokumentima dostupnim "Novostima", posle ovog razgovora poziva svoje dužnike (deo sarajevskog podzemlja) da skrenu pažnju Seadu Pašaliću i priprete mu da se malo bolje ponaša i upozore ga, ako se ne povuče, da ima onih koji će "posao obaviti". Istovremeno, Naser je sugerisao prijatelju, Mevli u Nemačkoj: "Nađite dvojicu, trojicu i sastavite Pašalića. Nađite ekipu i sastavite ga". Odgovoreno mu je da Mevlo već ima svoju ekipu, ali da je Pašalić u Holandiji i da "posao", zasada, ne može da bude odrađen.

U razgovoru sa prijateljima iz Nemačke tema je bila i 200.000 maraka koje je Velid Šabić tražio od imama u Zagrebu, za račun Orića. Taj novac, kako stoji u dokumentima, bio je planiran da se kupi oružje, ali, pošto je pala Srebrenica Orić je nameravao da to podeli po opštinama, borcima i porodicama poginulih i nestalih. Ipak je odlučio da taj novac ostane "tamo u banci". U dokumentima nalazimo da je novac najpre dat u Tuzlansku banku, a plan je bio da bude prebačen u Zagreb.