Samoubilačko naređenje iz Sarajeva

PORUKU moćnih zemalja, iz Ujedinjenih nacija, koju je Kofi Anan marta 1995. saopštio švedskom generalu Valgrenu, da trupe UN "ne insistiraju" na razoružavanju "žrtava" u Srebrenici, Bošnjaci su razumeli na svoj način. Još dok su vođeni razgovori o usaglašavanju sporazuma o Sigurnosnoj zoni Srebrenica između predstavnika Glavnog štaba VRS i bošnjačkih snaga, general Sefer Halilović 26. marta šalje naređenje Naseru Oriću u kojem od njega traži da obustavi primirje koje je izdejstvovao general Filip Morion svojim ulaskom u gradić 12. marta.

"Naređenje str. pov. broj 02/398-1) od 15. 3. 1993. godine ne važi. Isto je izdato iz propagandnih razloga. Nastavite sa izvođenjem što snažnijih ofanzivnih dejstava", naređuje Halilović Oriću i komandi Drugog korpusa. U naređenju još kaže: "Potrebno je dobro utvrditi linije odbrane i Naseru hitno dostaviti Kurban (helikopter).Razoružanje naših jedinica ne dolazi u obzir, niti jednog vojnika, a kamoli jedinice."

PRVI helikopter sa oružjem i municijom za muslimansku vojsku praktično je poleteo još pre potpisivanja sporazuma Mladić-Halilović na butmirskom aerodromu. O tome govori obaveštenje iz Tuzle 2. korpusa str. pov. br. OT-1-065/93 od 16. aprila 1993. godine upućeno Oriću:

"... Kurban je jutros krenuo. Sačekali su ga kod Vlasenice. Bio je pogođen, ali se ipak uspio vratiti na našu teritoriju. Ponovo će pokušati. Gde se može spustiti? Hitno."

U HAŠKOM tribunalu o vazdušnoj operaciji dotura naoružanja Bošnjacima, koja se kodno zvala "Skakavac", kao dokaz zaveden pod brojem 026313999, nalazi se i tekst brigadnog lista "Prva vazduhoplovna" od 22. maja 1995. gde su muslimanski vazduhoplovci hvaleći se neoprezno priznali da su njihovi helikopteri ka Žepi i Srebrenici prvi put poleteli krajem februara 1993. i da su do kraja te godine u demilitarizovanu zonu obavili deset letova za dotur oružja i municije. Druga operacija snabdevanja muslimanskih snaga kopnenim putem zvala se "Čiko-Kale"

SA DRUGE strane Naser Orić je zvanično izvestio Generalštab Armije Bosne i Hercegovine da je snagama Unprofora u procesu demilitarizacije predato ukupno: 10 pištolja, 28 pušaka 7,9 mm (od čega 4 neispravne), 91 poluautomatska puška (od čega 6 neispravnih), 31 automatska puška 7,62 mm (neispravnih), 73 automata (2 neispravna), 7 lovačkih pušaka, 10 puškomitraljeza 7,9 mm (5 neispravnih), 6 ručnih bacača M-57, dva tenka T-55, nekoliko neispravnih minobacača, protivavionskih topova i oko 3.000 komada municije različitih kalibara.

U UVODNOM izlaganju na Skupštini Republike Bosne i Hercegovine 30. 7. 1996. godine, kada se raspravljalo o vojnim uzrocima pada Srebrenice u julu 1995. godine, komandant Armije Bosne i Hercegovine general Rasim Delić je, pored niza činjenica o kvalitetu snabdevanja 28. divizije, konstatovao da je dotur bio kvalitetan i obiman i zaključio: "Ovoliko sredstava nije dobilo Goražde, a sa daleko manje sredstava branilo se Sarajevo 1992. i 1993. godine"

ALIJA Izetbegović je na Prvoj vanrednoj (proširenoj) sjednici Glavnog odbora Stranke demokratske akcije u Zenici 5. avgsuta 1995. godine izjavio: "...Mi smo uspjeli da tamo pošaljemo 17 helikoptera oružja, osamnaesti let završio se tragično... Bili smo uspjeli da ubacimo značajnu količinu municije i oružja. Vojska je procjenjivala da Srebrenica može da se brani do 30 dana".

INAČE 28. divizija Armije BiH, koja je trebalo da brani Srebrenicu nastala je 24. 10. 1994. "Odlukom o šemi organizacije Armije Republike Bosne i Hercegovine" od 8. operativne grupe "Srebrenica". Imala je više od 7.000 vojnika. U sastavu divizije bili su: komanda (40 pripadnika), četa vojne policije (114 pripadnika), vod za protivelektronsku borbu (37 pripadnika), izviđačko-diverzantska četa (126 pripadnika), 280. istočnobosanska laka brigada (1.020 pripadnika), 281. istočnobosanska laka brigada (1.007 pripadnika), 282. istočnobosanska laka brigada - komandno mesto u Srebrenici (1.007 pripadnika), 283. istočnobosanska laka brigada (1.007 pripadnika), 284. istočnobosanska laka brigada (1.007 pripadnika), 285. laka brigada - sa komandnim mestom u Žepi (1.105 pripadnika), 28. brdski bataljon "Srebrenica" (521 pripadnik) i komandno mesto Žepa (13 pripadnika). Ukupno brojno stanje krajem maja 1995. godine je bilo 7.004 pripadnika. Broj vojnih obveznika iznosio je 18.000.

Enklava se prostirala na 280-300 kilometara kvadratnih.

NEPOSREDNI povod da srpske snage isplaniraju i krenu u operaciju "Krivaja 95" bila je zapovest komandanta Glavnog štaba Armije Bosne i Hercegovine generala Rasim Delića iz juna 1995. godine 28. pešadijskoj diviziji, kojom naređuje da otpočne izvođenje ofanzivnih dejstava prema vojsci i stanovništvu u Republici Srpskoj radi podrške u deblokadi Sarajeva. U skladu sa ovom naredbom, načelnik štaba 2. korpusa je naredio komandi 28. divizije da izvrši "sve pripreme za izvođenje ofanzivnih borbenih dejstava u cilju oslobađanja teritorije Republike Bosne i Hercegovine, razvlačenja i nanošenja gubitaka A/S (armija Srba). U skladu sa ovom naredbom 26. 6. 1995. godine Zulfo Tursunović, komandant 283. lake pešadijske brigade, napao je srpsko selo Višnjicu, udaljeno pet kilometara od granice zaštićene zone.

Istog dana u širem rejonu Han Pijesak - Vlasenica čak devet diverzantskih grupa iz 285. istočnobosanske lake brigade u više akcija u dubokoj pozadini VRS ubilo je oko 40 boraca i civila.

ODMAH potom komanda Drinskog korpusa početkom jula odlučuje da formira kombinovane snage korpusa iz sastava matičnih brigada i da izvede sužavanje područja zaštićene zone Srebrenica i njeno razdvajanje od zaštićene zone Žepa. Za pripremu akcije korpus je imao četiri dana i mogao je da odvoji svega 3.000 boraca. Na pravcu prvobitnog glavnog udara ka Srebrenici nastupio je sa 400 boraca i pet tenkova. Posle nekoliko dana, srpske snage su gotovo bez otpora ušle u ovaj gradić. Borci 28. divizije Armije BiH, prema nikad definisanom naređenju, odlučili su da pokušaju proboj ka Tuzli i Kaknju u maršu dugom 60 kilometara u koji je krenula većina vojno sposobnih muškaraca.

ŽRTVOVANjE SREBRENICE

Napad muslimana na srpsko selo Višnjicu, i prema Ibranu Mustafiću, predstavlja jedan od ključnih momenata u srebreničkoj tragediji. On to opisuje ovako:

"Bio sam šokiran vešću na Srni koja je glasila: 'Danas su jedinice srebreničkih ekstremista upale na srpske prostore i izvršile napad na srpsko selo Višnjicu, kojom prilikom je poginulo nekoliko srpskih civila. Selo je spaljeno, a nakon toga muslimanski ekstremisti su ga opljačkali i vratili se u zaštićenu zonu.'

Mustafić dalje piše: "Znao sam da su u toj akciji iz Potočara, sa pozicija komandnih mesta, učestvovali Ekrem Salihović i Ibrahim Mandžić Mrki. Odmah mi je bilo jasno da je srebrenička mafija odlučila da završi sa Srebrenicom i da se kompletno stanovništvo srebreničke enklave stavi pod četnički nož. Sutradan, iako sam se jedva kretao, otišao sam u Potočare i tamo zatekao jednu grupu momaka u maskirnim unoformama, a među njima je bio i Mrki. Počeo sam na sav glas histerisati: - Jeste li vi uopšte normalni? Vi niste u Višnjici ubili samo dve-tri babe, vi ste u Višnjici ubili muslimanski narod!"

Mrki je, kaže Mustafić, pokušao da smiri situaciju rekavši: - Nismo mi samoinicijativno išli u akciju. Mi smo dobili naređenje iz Sarajeva! "Više nisam imao dileme. Mi smo žrtvovani! ... Nakon svega saznajem u Sarajevu da je naredbu za napade oko Srebrenice potpisao 'đeneral' Enver Hadžihasanović!"