Strah i panika motivi za zločin

U SVIM presudama srpskim oficirima za genocid u Srebrenici sudska veća nisu utvrđivala motiv za ovakvu definiciju zločina.

Amerikanac Endi Vilkokson u svojoj studiji "Srebrenica ružna istina" nije se složio sa ovakvim uprošćavanjem motiva zločina i počeo je da "češlja" transkripte sa suđenja okrivljenima.

O prvom, (od pet) zločina, koji se dogodio 13. jula oko 17 sati, u skladištu u Kravici, gde su bili smešteni zarobljenici on piše:

"Zaštićeni svedok PV, na suđenju Popoviću, odgovarajući na pitanje tužioca, rekao je: 'Bio je pokušaj da se oduzme puška tom oficiru ili bolje rečno zameniku komandira odreda Šekovići. A onda se desilo..."

Na suđenju Blagojeviću i Jokiću svedočio je Miloš Stupar koji je vozio oficira Radeta Čuturića, koji je ranjen u skladištu u Kravici.Ovako je preneo njihov tadašnji razgovor:

"Čuturić mi je rekao da kada su stigli tamo, Krle Dragićević je ušao u skladište. Ušao je metar-dva unutra sa oružjem, a onda su ga uhvatili, oteli mu pušku i ubili ga njome. Kada je on utrčao da pomogne uperili su pušku i u njega ali je on uhvatio cev i sklonio od sebe dok su oni pritiskali okidač sve dok je bilo metaka. Pošto je nestalo municije, Čuturić je istrčao iz skladišta, a zatvorenici su potrčali za njim i tada je počela pucnjava."

AMERIKANAC zaključuje da je prvi zločin je posledica pokušaja pobune zatvorenika. Rafali i bombe koje su srpski vojnici sasuli posle u skladište bila je reakcija na ubistvo Dragićevića. Tu motiv nije genocidna namera već samoodbrana stražara od mnogo brojnijih zatvorenika koji su krenuli na njih da ih ubiju.

Prateći sudbinu zarobljenih pripadnika Armije BiH, koji su bili prvobitno smešteni na poljani u Sandićima i fudbalskom igralištu u Novoj Kasabi, a potom prebačeni u Bratunac, Vilkokson se poziva na izjavu svedoka saradnika haškog suda, bivšeg oficira Vojske RS Dragana Obrenovića, koji je na procesu Blagojeviću i Jokiću, citirao pismo nadležnog policajca pukovnika Vasića:

"Ovo je situacija u koju je Bratunac stavljen bez mnogo razmišljanja. U noći 13. jula veliki broj zatvorenika je dovezen. Nije bilo dovoljno ljudi da ih čuvaju i neke od tih grupa su ostale u autobusima... Tokom noći su postali nemirni i počeli su tresti autobuse, imali smo problema da ih smirimo."

Na istom procesu Srbislav Davidović je takođe govorio o atmosferi te noći u Bratuncu:

"Bilo je malo policije koja je čuvala autobuse. Mi smo, takođe, dobili obaveštenje da su tamo na igralištu muslimani dozivali jedni druge i komunicirali. To je izazvalo dodatnu zabrinutost da bi mogli pobeći iz autobusa. Bilo je malo ljudi, tako smo poslali neke penzionere iz stanovništva, koji su imali oružje, da odu na igralište i stvore utisak da ima stražara.

"Zbog loše bezbedosne procene u Bratuncu, odlučeno je je da zatvorenici budu prebačeni u Zvornik, ali i to je bila kobna odluka jer se Zvornik uskoro našao pod pretnjom kolone boraca

28. divizije koja se probijala ka ovom pravcu", zaključuje Amerikanac.

O SITUACIJI u kojoj se posle Bratunca, sa ratnim zarobljenicima, našao Zvornik, a koji su bili razmešteni po školama, govorio je ekspert tužilaštva Ričard Batler:

"Zona Zvorničke brigade bila je u značajnoj meri scena većine organizovanih masovnih pogubljenja u vezi s padom srebreničke enklave. U istom tom periodu Zvornička brigada je bila uključena u teške borbe protiv muslimanske kolone u predvečerje 14. jula".

Batler je svedočio da je u to vreme, kada nije bilo muškaraca u gradu, bilo veoma teško omogućiti da zatvorenici budu bezbedno čuvani:

"Sa aspekta bezbednosti, čak i ako je kompletna četa vojne policije (sa samo 89 pripadnika), bila na raspolaganju za čuvanje ratnih zarobljenika, teško je da je mogla obezbeđivati 24 sata dnevno njihovu sigurnost na pet različitih lokacija (Orahovac, Petkovici, Dom kulture, škola u Pilici i škola u Roćeviću) bez značajnijeg pojačanja."

Na suđenju Radovanu Karadžiću, aprila 2012. godine, zaštićeni svedok "KDZ-320" je rekao: "Pukovnik Beara je naredio da zatvorenici budu streljani, jer je rekao da ne može da ih kontroliše, da mora da ih se otarasi".

Isti ovaj svedok, na istom precesu, opisao je i paniku koja nastala u Zvorniku, od mogućnosti muslimanskog napada, na sledeći način:

"U gradu smo bili veoma svesni pretnje. Znali smo koliko smo bili ugroženi, jer su svi mobilisani vojnici bili van teritorije opštine Zvornik. A bilo je nekoliko hiljada muslimana koji se kreću iz Srebrenice ka Zvorniku... Tražili smo da naša brigada ili bar deo,budu vraćeni kako bismo mogli da štitimo grad."

VILKOKSON, u svojoj studiji "Srebrenica ružna istina", posle analize svih navedenih činjenica zaključuje:

"Uzmimo situaciju koja je postojala u opštini Zvornik. Srbi imaju 3.000 vojno sposobnih zarobljenih muškaraca u gradu. Tu je i kolona od nekoliko hiljada muslimanskih vojnika koja ide pravo na Zvornik, a Srbi ne znaju da li se spremaju da ga napadnu. Dodajte i da je Zvornik praktično nezaštićen, jer je njegova brigada raspoređena na Žepi i brutalna logika da se zarobljenici likvidiraju dobija smisao".

Amerikanc potom kaže:

"Srbi su se očigledno pitali šta bi se desilo u gradu kada bi kolona napala i uspela da oslobodi zatvorenike. Onda bi imali na hiljade gnevnih muslimanskih muškaraca koji divljaju po opštini,pljačkaju srpske kuće, siluju žene. To je realan strah jer su Srbi do tog trenutka izdržali više od dve godine muslimanske napade koji potiču iz takozvane zaštićene zone Srebrenica."

Znači masakr nije motivisan genocidnom namerom da se uništi bosansko-muslimanska etnička grupa kao takva, već je bio motivisan stahom. Strah od toga šta bi se desilo, kada bi 3.000 neprijateljskih vojno sposobnih muškaraca pohrlilo na teritoriju opštine Zvornik, dok je Zvornička brigada bila raspoređena na drugom mestu. Ubijanje zarobljenika bi eliminisalo potencijalnu pretnju i oslobodilo lica koja su ih čuvala da brane opštinu kada bude napadnuta.

STRAH ZAVLADAO MEĐU SRPSKIM KOMANDANTIMA

Admiral Boško Antić u svojoj ekspertskoj analizi u haškom sudu izneo je veličinu opasnosti koja se nadvila nad Zvornikom tih dana. Naime, pored snaga 28. divizije, koja je krenula u proboj i 24. divizija Armije BiH je stigla sa leđa iz Tuzle, u rejon borbenih dejstava:

"U podnevnim satima (12.00) 15. jula 1995. godine komandant potpukovnik Vinko Pandurević je stigao u kasarnu u Karakaj. Zatekao je brigadu angažovanu na izvršenju Naređenja o sprečavanju prolaska muslimanskih grupa ka Tuzli i Kladnju.

Snage iz sastava njegove grupe su po pristizanju iz rejona Žepe upućivane odmah na ugrožene pravce u zoni odbrane brigade... Odmah po dolasku komandanta Pandurevića u kasarnu u Karakaju, organizovan je sastanak sa načelnikom Centra javne bezbednosti pukovnikom Dragomirom Vasićem, komandantom odreda Šekovići koji je pripadao Specijalnoj brigadi Ministarstva unutrašnjih poslova Milošem Stuparom, komandantom Specijalne brigade Ministarstva unutrašnjih poslova potpukovnikom Ljubomirom Borovčaninom i komandantom Posebnih jedinica policije Centra javne bezbednosti Zvornik Danilom Zoljićem.

Potpukovnik Vinko Pandurević je od prisutnih zahtevao da se sa svojim raspoloživim snagama uključe u borbena dejstva na prostoru Baljkovice. Potom se uputio na istureno komandno mesto Zvorničke pešadijske brigade, preko Jadrana i Cera s obzirom na to da je imao informacije da su muslimanske snage 2. korpusa izbile u Križeviće, a snage 28. divizije posele rejon Crni vrh - Planinci. U takvim uslovima put Zvornik - Orahovac - Kitovnice nije bio bezbedan.