Lepota pobeđuje bol i tugu

KEMAL Monteno, Rade Šerbedžija, Tereza Kesovija, Josipa Lisac, Đorđe Balašević, Masimo.... "Uvek govorim da mi je Endrigo stariji brat, Bulat Okudžava stric, a Kemo mlađi brat". Dugačak je spisak ljudi koje je Arsen voleo i koji su voleli Arsena. Ovih dana, kada ga više nema, mnogi su izrekli tople reči, a da ih je njihov zagrebački drug kojim čudom čuo zasigurno bi odgovorio u svom stilu, "pa čekam vas, dečaci i devojčice, na nebu". O prijateljima i prijateljstvu napisao je divne stihove, "imao sam prijatelja u svemu prvaka, hoćete li svijetla, hoćete li mraka".

Koliko je samo bio tužan kada je otišao Kemo. Pričali smo dugo o njemu i tada nije bilo onog "sada ti je dosta". "Bio je jedan od najboljih prijatelja u mom životu. Bio je moj mlađi brat, deset godina mlađi od mene. Prijateljevali smo od njegova detinjstva, stvarali divnu muziku. Još je pre nekoliko dana bio kod kuće, bio je dobro. Ne mogu da verujem da ga nema."

"To naše prijateljstvo", rekao mi je, "počelo je kada je Kemo postao punoletan, a ja sam sa jednim sarajevskim ansamblom išao na neku kraću morsku turnejicu. Prolazili smo Metković, Makarsku, a sarajevski menadžer Kapetanović mi je rekao da postoji jedan mladi dečko koji obećava i preporučio da ga uzmemo. Pristao sa i otišli smo do Keme koji je živeo na stadionu, ispod tribina, zajedno sa ocem i majkom. Sećam ga se kao klinca, dok je nosio svoje prvo odelo i išao preko stadiona. Uzeli smo ga i počeli zajedno da idemo na koncerte".

Odmah je video da je vredan, talentovan, darovit, prijatan čovek. "Tako smo krenuli i to se druženje nastavilo čitav život do njegovog poslednjeg dana. Imali smo koncerte svuda, po celoj zemlji, trebalo je juriti po koncertima da bi se nešto zaradilo, pogotovo kada se preselio u Zagreb. Kada je bio u bolnici šalili su se na njegov i moj račun, jer obojica nisu bili blistavi sa zdravljem. On je meni govorio: 'Nije ti ništa, ne boli, to je sve na plejbek, brzo će ti proći'".

Neverovatna je i priča o prijateljstvu Arsena Dedića i Serđa Endriga, rođenog u Puli, koji je trideset godina bio nepoželjan u svom gradu. Da nije bilo Arsena možda i nikada više ne bi došao u Pulu. Napisao je pesmu "Kud plovi ovaj brod", Endrigo je osetio divotu stihova i zapevao u Splitu. Korak po korak, došao je i u Pulu. Nikada Arsen i Serđo nisu politizirali, niti se žalili na svoju sudbinu. "Il mondo dei kantautori", svoj svet kompozitora škrto su delili jedan sa drugim, a Arsen je znao samo da prokomentariše: "Mi ne spadamo, neka mi Bog oprosti, među rulju". Tako ni Endrigove pesme nisu odisale gorčinom što je napustio rodni kraj. Ovaj veliki pesnik i umetnik, istinski levičar, znao je da lepota pobeđuje bol, tugu i jad.

Endrigo je napustio Hrvatsku 1947. godine, kao i mnogi Italijani koji su otišli iz Pule i Istre. Kao četrnaestogodišnji sin pulskog vajara, koji je otišao sa porodicom, postaće kasnije jedno od najznačajnijih imena evropske i svetske muzike. Priča ko je kome, u ratnom vihoru, naneo bolne rane nisu ga više opterećivale. Imao je prijatelja, iskrenog i vernog, Arsena, Zagrepčanina iz Šibenika, srpskog porekla... "Pa, ajde, ljudi, čemu nabrajati te repove koji se iza svih nas vuku u životu, sa kojima moramo da se ponosimo, a ne da izazivaju mržnju i gnev. Ono, za Arsena srpskog porekla, ali ne samo za njega, bogatstvo je! Koje samo bogatstvo! Umesto da gledamo pre svega na dobrotu, poštenje, ljudskost, bez granica, vere, nacionalnosti, mi i dalje vodimo ratove i puštamo da se sije mržnja. Ali, to su prokletstva ovih prostora, koje ljudi poput Arsena nikad nisu razumeli. Jer Arsen je bio pre svega čovek prav, častan, pošten i dobar".

Serđa i Arsena približila je i pesma, šansona. "Francuski nisam znao, prema tome koji je uticaj na mene mogla da ima francuska šansona? Znao sam italijanski i ruski. Ali nekog određenog uticaja koji je meni bio povod da ga oponašam, nije postojao. Jer ja mislim da je svaki kantautor neimitirajući, svi oni nisu daleko od naših krajeva. Jer, recimo, Serđo je Polezan, a moj kum Đino Pauli je Monfalkone, nedaleko od Trsta. Serđu je majka slovenačkog porekla i tu sam osetio bliskost", govorio je Arsen, koji se često čuo i sa Šarlom Aznavurom koji mu je poslao i CD kada je bio bolestan. "Dobar sam bio sa njim i divim mu se".

"Ja sam jednom svom kolegi kantautoru jedanput rekao, koji mi je mio, ne mogu da ga imenujem: Čuj, nemoj se ljutiti, ali da bi dobro pisao, ti najpre moraš dobro da čitaš. Malo se ko od njih ikada mašio za knjigu. Recimo, jesi li kad čitao Rilkea, Borgeza, Pavezea ili Kvazimoda. Imao sam i tu potrebu. Jer ja nisam počeo kao kantautor".

Viđao se Arsen i sa velikim Krležom, koji je posebno voleo Gabi Novak. Zvao ju je "Gej-bi". "On je čak napisao jednu zgodnu rečenicu, još je Gabi bila u svom, da kažemo, prethodnom braku, video je da smo mi nekakav mogući par. Ta rečenica glasi: 'A onda se pojavio obasjan vatrometnom kišom čudestveni duo Gabi - Arsen'. Za mene je znao da kaže da sam i 'miljenik muza', ali ironično intonirano. On nas je čak na neki način pratio, recimo, poručivao je 'ne pojavljuje se moja mila kanconijerka, čujem da će dobiti dete, da će biti muško i da će se zvati Matija'. Dakle, i time se dospio baviti. Ja sam bio kod njega doma, budući da sam radio muziku za 'Glembajeve', pa je trebalo raditi neke izmene, dodatke, ponavljanja. Trebalo je da odradim jednu pesmu njegovu, 'Pjesma svjetioničara'. Znao sam koliko je bio osetljiv. Samo mi je rekao: 'Arsen, radi što hoćeš'."

Arsenovo prijateljstvo sa morem je nešto posebno. "Kuća pored mora" možda je i najlepša pesma koju je napisao. Mišo Kovač, njegov Šibenčanin, tri godine mlađi od Arsena, kategorički tvrdi da lepše pesme o moru naprosto nema. "Znam ga još iz mladih dana. Obojica smo živeli u istoj ulici u Šibeniku, Ulici Nikole Tesle, pamtim ga da je uvek u četiri časa popodne stajao na vrhu naše ulice. Meni muzika tada još nije bila na pameti i razmišljao sam da igram u Hajduku", priseća se Mišo Kovač, uz dodatak da je "Kuća pored mora" najlepša pesma na hrvatskom jeziku.

Iz braka sa Vesnom Matoš Arsen ima ćerku Sandru, kojoj je posvetio pesmu. Voleo je i glumicu Božidarku Frajt i njoj je posvetio "Moderato kantabile". Poklanjao je i pesme svojim prolaznim ljubavima, manekenkama Branki Habek i Kori Potočnik, "Milena" je nastala uz prijateljstvo sa Milenom Dravić. A onda je došla Gabi. "Najpre mi je bila poznanica, potom koleginica, pa saradnica, onda suložnica i napokon žena"! Kada je Sandra, u četrdeset i devetoj godini života, rodila ćerku Emanuelu slavilo se u domu Dedićevih. "Slavimo i veselimo se. Sandra je dobro. Čekam još da se Sandra oporavi od carskog reza. Mala ima pola metra, rodila se sa 3,25 kilograma i zove se Emanuela", ponosno je govorio Arsen, pri tome naglasivši da je "većina Dedića rođena u znaku Lava, dok je Gabi račica".