Žene su mu odredile život

GOTOVO pred samu smrt, predosećajući, valjda, da se bliži kraj njegovog puta, izmučen borbom sa desetogodišnjom bolešću, rekao je da se "ne plaši smrti". Gora smrt od smrti je "ona od stida i sramote"!

Kantautor, pesnik, producent, književnik, kompozitor filmske i pozorišne muzike, flautista... ljubitelj žena. I života. Govorio je da je "muzičar opšte prakse" i da ceo njegov život može da stane u dve reči: cirkus i žene... Pevao nam je, bolje reći raznim ženama u svom životu, o mirisu mora i soli, poručivao očajan "zagrli me", razočaran "svoje nježne godine ti ćeš dati drugom...", setan i desperantan "tko mnogo daje, malo prima u tom životu tako škrtom odlazi sve, malo se vraća". Voleo je ali je, nekako, uvek ostajao tužan. Uzvikivao bi "proljeće je otpočelo s kišom kao da je znalo da nas dijeli i dok drugi zajedno su bili, mi se nismo pogledati smjeli..." Umeo je da progovori i o svojim manama: "Ti si svjetlo, ja sam tama"...

U jednom trenutku pevao je o "djevojci iz mog kraja": "Provela je noć na putu kojim kreću od davnina naši snovi prema svijetu s Perkovića preko Knina" jer "na usnama njenim kušam okus prvih poljubaca, imam želju da me liječi devojka iz mog kraja".

DAVNE 1970. pevao je zajedno sa italijanskim kantautorom Serđom Endrigom na Splitskom festivalu već legendarnu pesmu "Kud plovi ovaj brod". Tada je rekao: "Kud plovi ovaj brod što ljude odnosi i da li iko zna šta more sprema, kud vodi ovaj put kojim smo krenuli, od svega samo znam - povratka nema"... Tako je i bilo posle 45 godina. Arsenov brod je zauvek otplovio, a ostala je njegova poruka "na moru ljubavi, na pučini sna, u plavom beskraju uvijek ostaću ja..."

Bio je flautista, slikar, nesuđeni vajar, književnik i kantautor. Nikada nije sa sigurnošću mogao da kaže koje je od svih tih zanimanja bilo glavno, najvažnije. Ovaj veliki i osvedočeni srcelomac zbog koga su žene sekle vene i plakale uz njegove stihove, ipak svojim najvećim uspehom smatra što je sreo Gabrijelu - Gabi Novak. Objašnjavao je i svoj prvi brak sa Vesnom Suligoj, nećakom čuvenog književnika Antona Gustava Matoša.

"Maglovito se sećam tog vremena. Vesna i ja smo bili mladi. Venčali se 1962. godine, a već u proleće 1965. bili smo razvedeni. Od te tri godine zajednice, dvanaest meseci podizali smo Sandru, a isto toliko bio sam i u vojsci. Vesna se ponovno udala i sada živi negde u okolini Zagreba. Bila je talentovana za slikarstvo, što je prenela na Sandru koja je kasnije studirala dizajn i tim poslom godinama se uspešno bavi u Americi."

POSLE razlaza sa Vesnom iz stana je otišao samo sa jednim kartonskim koferom, a na ulici ga je doslovce pokupio njegov prijatelj muzičar Boško Petrović i smestio u radnu sobu svog pokojnog oca. "Rukovodio sam se tada, a i celog života, rečima mog pokojnog oca: - Neka mi ne daju, što su mi davali"...

"Da tada nisam počeo potpuno novi život, možda nikada ne bih došao do Gabi. Kada sam je upoznao, bila je udata. Najpre smo bili prijatelji i saradnici, a kada se razvela, nije mi baš mnogo verovala jer je kao koleginica bila svedok mog prethodnog poročnog života. Ali malo-pomalo ona je vešto smanjivala broj žena oko mene. To je trajalo dok nismo shvatili da ne možemo jedno bez drugog. Odlučili smo da živimo zajedno. Ostala je u drugom stanju, a potom u vrlo dramatičnim okolnostima izgubila bebu. Neko je pozvao, dok sam bio na putu, i rekao da sam izgoreo u u autu. Taj šok izazvao je pobačaj. Gabi je kasnije pristala da se uda za mene, ali tek pošto nam se rodio sin Matija 1973. godine. Živeli smo kao i sve bračni parovi - ima i svetlih i tamnih trenutaka. I juče smo se posvađali. Jednom sam joj rekao da se moj život sveo na slušanje nje kako suši kosu, secka hranu, telefonira unuci... A ja sve što želim da joj odsviram, sviram joj u leđa", zabeležili su hroničari jednu od Arsenovih ispovesti.

Žene su mu odredile život. Majka, potom Gabi, a zatim unuka Lu. U tim odrednicama učestvovao je i poneki prijatelj. Znao je, kao pravi Dalmatinac, euforično da sklapa prijateljstva, ali i da ih ruši.

ARSEN se često vraćao na svoje početke, na detinjstvo u Šibeniku. Majka mi je bila veoma pobožna, nepismena domaćica, pričao je, i prešla je u pravoslavlje zbog venčanja sa njegovim oca. Istine radi, Arsen je kasnije, na šta je bio posebno ponosan, opismenio majku koja je poreklom bila iz Rupa pokraj Skradina. Pričao je da je majka htela da mu da ime Igor, ali da mu je na nagovor sveštenika ipak dala ime Arsen. Po očevoj želji upisuje muzičku školu već sa 8 godina: prvo svira flautu, a potom i klavir. Nešto ranije otac je u svet muzike uveo i njegovog starijeg brata Milutina (1935).

Jedna od njegovih omiljenih tema je bila priča o profesoru muzike Ivu Čepinu. "Obožavao sam ga, ali i strahovao od njega. Svojom palicom za bubnjeve svaki put kada bih pogrešio neki takt, udario bi me po prstima i naterao da se popravim. Kasnije sam shvatio da je to savršen način vaspitavanja koji podrazumeva da ne treba imati milosti".

KADA je napunio 13 godina, postaje član Gradskog vatrogasnog orkestra. Svira flautu prilikom raznih svečanosti, proslava, ali i na sahranama. Deo detinjstva proveo je u majčinim rodnim Rupama, odrasta u šibenskoj radničkoj četvrti u Ulici Nikole Tesle u kojoj su neko vreme živeli i Vice Vukov i Mišo Kovač. Raspuste provodi u majčinim rodnim Rupama. Iz tih vremena pamti da im je "ujak Joso iz Zagreba poklonio 1946. ili 1947. radio marke 'Kosmaj'". On je to mogao da priušti, sećao se Arsen, jer je bio prvoborac iz Prve proleterske brigade.

"Slušao sam na radiju domaće stanice, ali i italijanske, posebno Domenika Modunja" - pričao je docnije.

POHAĐAO je šibensku gimnaziju i bio jedan od najboljih učenika. Za to je bio nagrađivan odlascima, preko raspusta, kod već spominjanog ujaka u Zagrebu. "Da se navikne na gradski život" - govorili su njegovi roditelji. Braća Dedić, Milutin i Arsen, napuštaju rodnu kuću i Šibenik i odlaze na dalje školovanje. Stariji u Beograd, mlađi u Zagreb. Od tada do poslednjeg časa Arsen je uvek govorio da se u Zagrebu "nalazi na privremenom radu". Često se vraćao na slike iz detinjstva iz Šibenika, ali i na potonje godine i svoje rođendane koje je obavezno provodio, dokle god je majka bila živa, u rodnom gradu. "Sećam se kada sam dolazio iz Zagreba, majka bi ustala rano ujutru, založila bi vatru, ubrala dve smokve, skuvala kafu i posle toga dolazila da me probudi." Pred smrt će shvatiti da je pravi život, ili njegov kraj, kada sa 88 godina rano ujutru popije sa sinom rakiju i kafu i pojede dve smokve..."

U ZAGREBU je upisao Muzičku akademiju za koju je govorio da je bila "prezahtevna". Ubrzo ju je zamenio Pravnim fakultetom, uskoro i Likovnom akademijom. Najviše je voleo da slika more i brodove. Menjajući fakultete morao je od nečega i da živi. Pridružuje se italijanskom ansamblu koji je svirao na Ribnjaku, tadašnjem centru kulturnih dešavanja. A baš nekako u to vreme otkrio je još jednu stranu svoje kreativne ličnosti: počeo je da piše poeziju. Pošto nije bio baš najsigurniji u vrednost svojih pesama, a i da će mu to biti životno opredeljenje, skrivao se iza pseudonima Igor Krimov. Ipak, do poslednjeg dana nikome nije otkrio zašto je izabrao baš taj pseudonim.