Lažna usta ne mogu daleko

ARSEN Dedić je bio mnogostran ili bolje rečeno svestran umetnik. Pisao je poeziju, komponovao, svirao mnoge instrumente, slikao... Pesnik stihova za "dušu" imao je specifičan smisao za humor. Prijatelji kažu da je bio vedar i pun anegdota. Bio je čovek od reči, držao je obećanje, pa čak i kad je to uticalo na njegovo zdravlje i odmor.

- Kako je vreme prolazilo, Arsenovi talenti su se suzili na pisanje poezije i njeno pretvaranje u muzičku formu - priča Arsenov stariji brat, slikar Milutin Dedić. - To je bilo dominantno. Arsen je bio duboko vezan za Šibenik, i ta zavičjna komponenta izbija u njegovim ranim pesmama, pa i kasnije. Sam grad, njegova okolina, ali i ljudi za Arsena su bili veoma inspirativni.

MILUTIN se seća da ga je brat jednom prilikom upitao da mu objasni šta znači rebus uklesan na zidu zgrade u gradskom jezgru.

- Objasnio sam mu da piše: "Lažna usta ne mogu daleko" i on je to stavio u neku od svojih pesama - govori Dedić. - Šibenik je bio bezvodni grad, pa smo išli na slapove Krke za vodu. Magarac je bio moj najbolji prijatelj, jer me je odmenjivao u mnogim stvarima. U samom centru bila je jedna palata u koju su ugrađene u zidu dve kamene posude za vodu. Na jednoj je pisalo: "Za ljubav pasa", na drugoj: "Za ljubav mačaka". Šibeničani su tu sipali vodu za žedne životinje. Arsen je sve pažljivo posmatrao i kasnije o tome pevao. Ne samo u pesmi "Djevojka iz moga kraja", slikao je Šibenik i u mnogim drugim kompozicijama.

JEDNOM prilikom Arsen je zamolio brata da mu napiše lokalne nazive biljaka koje su rasle u tom kraju. Ta imena koristio je u posebnim prilikama.

- Osim ambijenta, Arsena su osvajali ljudi. Šibenik je imao neverovatne likove. Neki su na Arsena posebno uticali. Arsen je u početku pisao za šibenske klape, čak je i pevao sa njima. Naš grad je bio leglo vrhunskih pevača.

Arsen je bio natprosečno obrazovan čovek i ta erudicija odrazila se u njegovim pesmama. Ljubav prema knjizi nasledio je od ujaka Josifa. U šibenskoj varoši, gde su živeli, osim Arsena i Milutina niko nije kupovao knjige. Dovijali su se na sve načine. Rano je postao popularan, što je oduševljavalo njihovog oca Jovana. Pratio je sina na koncertima, festivalima...

- Na nekom "Splitskom letu" moj brat je uzeo apartman u tek otvorenom hotelu "Marjan" - priča Dedić. - Koncert je počeo, a oca nema. Nije ga bilo do kraja. Kada se koncert završio, Arsen je, zabrinut, krenuo okolo da pita da li je neko video našeg ćaću. Niko ga nije video. Jovan je bio u sobi sve vreme. Kada ga je Arsen upitao zašto nije došao, rekao je da je soba toliko skupa da se ne isplati izlaziti iz nje.

ZA razliku od Jovana, njihova majka Jelka retko je išla na Arsenove koncerte u Šibeniku.

- Govorila je: "Šta ću ja tamo?!", ali je bila ponosna zbog Arsenovog uspeha - govori Dedić. - Našu kuću u Šibeniku godinama su opsedali novinari. Ona nije htela da govori. Smatrala je da sve što bi rekla pripada porodičnoj intimi. Arsen je u tom pogledu bio sličan njoj i zato je kremiran u krugu porodice. Nismo skloni reflektorima, osim Jovana koji je voleo da se pojavljuje da ga svi vide. Govorio je ponosno: "Moj sin Arsen". Ali, to je razumljivo, jer u Šibeniku su se deca identifikovala na osnovu roditelja i njihovih zanimanja. Kada bi nas pitali čiji smo, govorili smo: "Jove zidara". A onda se vreme promenilo i kada bi našeg oca upitali:"Ko ste vi?", odgovarao je: "Ja sam Arsenov otac!"

KADA su počela međunacionalna i međuverska trvenja, Arsen je bio potresen. Prve dve godine ratnog meteža nije učestvovao u javnom i kulturnom životu. Posle pauze, 1993. godine objavio je ploču "Tihi obrt" na kojoj se, između ostalih, nalazi pesma simboličnog naziva "Između nas rat je stao."

Otac Jovo kao član Sokolskog orkestra

- Nama je bilo apsolutno svejedno ko se kako krsti, ko je koje vere, važno nam je bilo da li je neko čovek i koliko može da održi reč - kaže Milutin. - Naši najbolji prijatelji iz detinjstva bili su Hrvati. Arsenov školski drug i moj kum Anđelko Runić bio je predsednik Hrvatskog sabora pre dolaska Franje Tuđmana na vlast. U ratnima godinama dosta nam je pomogao da se osećamo koliko-toliko bezbedno u Hrvatskoj - ja kad bih povremeno dolazio, Arsen maltene sve vreme.

SRPSKO poreklo porodice Dedić bilo je tih godina trn u oku mnogima. Na njihovu porodičnu kuću tokom rata bačena je bomba.

- Do danas nismo saznali ko je to uradio - kaže Milutin Dedić. - Kada se to dogodilo, naše komšije i prijatelji Hrvati odmah su došli. Tamo je bila naša majka. Starica. Sama. Nisu je pitali da li hoće da ide, već su je zgrabili i izneli napolje. Bojali su se da se napad ne ponovi. Arsena i mene je sve to potreslo, ali svuda ima dobrih i loših ljudi. Kada se rat završio, Arsen je objavio hrabru knjigu "Ministarstvo straha", gde su pesme "Ministarstvo straha" i "Ratni profiteri" gorka refleksija života u novom vremenu.

Sutra: Igor Mandić svedoči o druženju sa Arsenom Dedićem