NJegovi stihovi su mudrost života

STREPEO sam od kraja jula do polovine avgusta. Ali, kao da je važno kako je meni bilo, dok je on patio. Kad sam, 28. jula, iz telefonske slušalice začuo njegov bolan glas: "Slabo mi je, slabo, moj Igore, neću više prohodati", odsekle su mi se noge, premda sam sedeo. To loše, rođendansko raspoloženje, pripisao sam takozvanom "šibenskom pežorativizmu", koji tvrdi kako uvek može biti i gore. Svejedno, pokušavao sam ga osokoliti. Uzalud. Nije više mogao, ili hteo, govoriti. Bio je iscrpljen operacijom a kao da je slutio da će se još umnožiti peripetije njegovog bolovanja. Tako je i bilo.

KNjIŽEVNIK Igor Mandić ovako opisuje poslednje dane svog velikog prijatelja i kantautora Arsena Dedića.

- Informacije o njegovom zdravlju dobijao sam na kapaljku. Očigledno je bilo da se njegov život privodi kraju. Opet, nadao sam se da neće biti tako - kaže Mandić.

Arsen je još pre nekoliko godina obećao Mandiću da će na njegovom grobu otpevati neku tužbalicu, a od svog prijatelja poznati kantautor je "iznudio obećanje" da održi posmrtan govor nad njegovom humkom.

- Tako sam stekao privilegiju da mu u posmrtnim ritualima odam počast - govori Mandić. - Naši životi bili su isprepleteni, ne krvno, rodbinski, već po duhovnom srodstvu, u kome, pak, može biti toliko bliskosti da drugoga nazivaš bratom. Znali smo se često udaljavati, pa ponovno zbližavati. Odbijali smo se i privlačili, kao coincidentia oppositorum.

IGOR i Arsen upoznali su se krajem šezdesetih. Arsen je zamolio Igora da napiše propratni komentar za njegovu prvu longlplej ploču "Čovjek kao ja". Dalje je sve išlo svojim tokom.

- Čudno je da smo obojica rođeni i odrastali u istoj šibenskoj ulici, Ulici Nikole Tesle, a da se nismo poznavali. Arsen je živeo u broju 41, a moja porodica u 137 - priča Mandić. - Mlađi sam od Arsena godinu i tek koji mesec, ali moja porodica se preselila u Split kada sam imao osam godina. Jednostavno, nije bilo prilike da se upoznamo.

* Igor Mandić je održao posmrtno slovo

PRVU monografiju, o svom prijatelju i pevaču, Mandić je napisao i objavio davne 1983. Knjiga je do danas ostala poznata kao "Crni Arsen", jer je u izdavačkoj kući "Znanje" likovno u crno obukao poznati dizajner Mirko Ilić.

- Pratio sam, ponekad s distance i razne peripetije krhkoga zdravlja tog našeg šarmantnog trubadura ili, bolje rečeno, rodonačelnika "autorske pesme", zasutog, osim ovacijama brojne publike i brojnim operacijama - za koje se u javnosti i nije trebalo znati - kaže Mandić. - U knjizi "Sebi pod kožu" zabeležio sam njegovu operaciju - transplantaciju jetre u Padovi. Kao da sam i ja prošao isti mučni put zajedno sa Arsenom.

Pola veka prijateljstva Arsen i Igor proveli su u uzajamnom podržavanju, bez velikih reči. "Odnija vrag i ćakule", govorili su.

- Njegovoj drugarskoj naklonosti oduživao sam se u mnogo navrata, kad ga je gorčina pokušavala srozati. Jer, trebalo bi znati da je ovaj genijalni talenat, obožavan i slavljen od desetina, ako ne i stotina hiljada obožavatelja - širom bivše Jugoslavije, imao i neprijatelje, zlobnike, koji su ga svojom netrpeljivošću pokušavali izbaciti iz takta.

DUHOVITI Mandić Arsena nije nazivao šansonjerom, već šanksonjerom (Arsen je ponekad voleo da popije), a posle transplantacije jetre - šlangsonjerom. Sada mu najviše smeta što svi svojataju njegovog prijatelja.

- On bi im, da je živ, verovatno poručio: "Gonite se, nek' me nosi tko hoće, ali neka nešto i plati" - govori Mandić. - Ni ja mu nisam bio prijatelj, bio sam mu drug.

MANDIĆ se pita gde je bila sva ta velika ljubav Šibenika i Šibenčana, o kojoj se sada toliko priča, kada je u prvim godinama tzv. domovinskog rata, jedne noći bačena eksplozivna naprava u dvorište Arsenove porodične kuće.

- To se i danas pokušava zataškati i zaboraviti - kaže Mandić. - Bio je sumnjiv po porodičnom poreklu. Arsenova majka, koju je obožavao, u toj kući je bila sama i moglo je biti belaja da je provirila na dvor. Smrt kao da sve to briše i bolje joj je, ali njegova smrt nije dokrajčila moju strepnju, jer drugarstvo se ne može izbrisati, da ne kažem - zaboraviti.

ARSEN je, smatra Mandić, poslednji čovek koji je mogao ujediniti celu bivšu Jugoslaviju.

- Bio je mrgud poput mene. Ponosio se srpskim poreklom i hrvatskom domovinom i zamerili su mu njegove korene - kaže Mandić. - Nije on bio nikakav ženski pevač kako su ga vređali godinama. Bio je filozof u haiku-formi. Njegovi stihovi su mudrost života. On je za nas bio muzički Tin Ujević. Ništa manje od toga. Arsen je sipao stihove iz rukava kao Žak Prever u Francuskoj. Svi koji su bili uniformisani išli su mu na živce. Kao što bi mu išli na živce svi oni koji danas pričaju o njemu u stilu "moj Arsen je meni jednom rekao". Kad je umro Arsen tek sada mogu reći da mi je umro prijatelj. Više mi ne može odgovoriti "da odnija đava i sentimentalne ćakule"!

PUN PROTIVREČNOSTI

- DEDIĆ je bio napravljen od samih protivrečnosti - zapazio je pisac Ante Tomić. - Nežan i okrutan. I tragičan i komičan. I sablažnjujuće prost, šibenski težak, i beskrajno fin, aristokratski rafiniran. Ranjiv i osetljiv, a otrovan, opakog jezika. Nakostrešio bi se i na slutnju kritike ili prekora, ali bi druge bez mere i takta ošinuo. No, činio je to tako rečito, šarmantno, đavolski duhovito da mu zapravo niste mogli zameriti. Bila je čista uživancija ako bi vas Arsen Dedić vređao. Jednom sam mu rekao: "Povukli ste se u sebe", a on me je prezirno pogledao i odgovorio: "Pa neću se povući u tebe." Tako mi je senzacionalno spustio da su mi suze pošle od smeha.

Sutra: Pas koji je obožavao beogradsku "Politiku"