Palate čekaju novi život

NEKADAŠNjI reprezenti i statusni simboli plemstva, njihovog bogatstva i moći - dvorci u Vojvodini - opstali su do danas iz neke čudne kapricioznosti. Ovi, nemi svedoci prohujalog vremena još su, većinom, bez pravih skrbnika, što produžava njihovo tiho propadanje.

Posle Drugog svetskog rata, pošto je uspostavljena mreža državnih institucija za zaštitu spomenika kulture, donesena su prva rešenja o stavljanju dvoraca pod zaštitu. Time je započeo proces regulisanja njihovog pravnog statusa, a tek u poslednjoj deceniji prošlog veka posvećena je pažnja i zaštiti parkova koji okružuju dvorce, kaštele i letnjikovce.

Rešenja o zaštiti doneta su sa svešću i sa željom da se sačuva barem trenutno stanje, a obnova i uključenje tih građevina u savremene trendove života, ostavljeni su za kasnije.

NA EVIDENCIJI Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, 44 dvorca (letnjikovca) imaju status kulturnog dobra, i to - četiri imaju status spomenika kulture od izuzetnog značaja, 22 su od velikog značaja, tri su značajna kulturna dobra, a njih 15 evidentirani su kao kulturna dobra.

- Današnje stanje je šaroliko - naglašava direktor Zavoda Zoran Vapa. - Od onih koji su u dobrom stanju i koji su u funkciji kao što su Patrijaršijski dvor i zgrada Iliona u Sremskim Karlovcima, Vladičanski dvor u Vršcu, Veliki dvorac porodice Lazarević u Velikom Središtu, dvorac grofa Vladislava u Konaku, do onih koji su u izuzetno lošem stanju kao što je dvorac u Beočinu, Mali dvorac porodice Lazarević u Velikom Središtu, dvorac porodice Bisingen u Vlajkovcu, dvorac Fenbaha u Aleksi Šantiću...

Vapa ističe da u dvorcima u kojima su smeštene javne ustanove (škole, hoteli) i koji su u vlasništvu javnih preduzeća (dvorac u Velikom Središtu, poljoprivredna škola dvorac Andreja Hadika u Futogu, dvorac u Kulpinu, Patrijaršijski dvor u Sremskim Karlovcima, Vladičanski dvor u Vršcu i Novom Sadu, dvorac u Čelarevu) ulaže se u kontinuitetu i oni su u dobrom stanju.

DVORCI koji su dobili nove privatne vlasnike (u Konaku, zatim letnjikovac u Padeju, dvorac u Ečki) u dobrom su stanju zahvaljujući privatnim ulaganjima.

- Pokrajinska vlada već dugi niz godina finansira radove na uređenju dvorca u Čelarevu za potrebe depadansa Muzeja Vojvodine i ovi radovi će biti nastavljeni posle rešavanja zahteva o restituciji - veli direktor Pokrajinskog zavoda. - Takođe se planiraju radovi na dvorcu porodice Špicer u Beočinu, dvorcu Karačonji u Novom Miloševu i Malom dvorcu u Velikom Središtu.

Dr Branka Kulić, dugogodišnji konzervator, upravnica Galerije Matice srpske i autor monografije "Dvorci i letnjikovci Vojvodine", skreće pažnju da je najveći uzrok propadanja dvoraca to što nemaju svog konačnog titulara.

- Zakon o restituciji, vraćanju oduzete imovine i obeštećenju vlasnika nacionalizovane imovine, donet je 2011.godine i sprovodi se sporo, što može dovesti do toga da neki dvorci vremenom postanu još veće ruine koje će, kako vreme bude prolazilo, biti gotovo nemoguće obnoviti - kaže Kulićeva.

NEUMOLjIV zub vremena ionako ruinirane dvorove pretvara u još veće ruine, pa se sasvim logično može postaviti pitanje može li se ovim arhitektonskim biserima panonske ravnice obezbediti još jedan život?

- Najpre moram da kažem da je sramota što smo dozvolili višedecenijsko propadanje tih arhitektonskih bisera, kao što su recimo Špicerov dvorac u Beočinu i dvorac Lazara Dunđerskog u Čelarevu, dva izuzetna primerka secesije - veli naša sagovornica i nastavlja. - U našem okruženju, u Rumuniji, Mađarskoj i u Hrvatskoj svi su se odgovornije poneli prema tim građevinama od nas.

I njihovi dvorci su mahom iz 19 veka, bili su poljoprivredna imanja. Kasnije, kada su prešli u društveno vlasništvo, očuvanje dvoraca zavisilo je od domaćina. Bilo je dovoljno da se domaćin ili privremeni stanar pobrine da su oluci u funkciji, da crepovi ostanu na svom mestu kako krov ne bi prokišnjavao, što je bilo dovoljno da voda ne nagriza tkivo dvorca.

BRANKA Kulić dodaje da je i naš mentalitet umnogome urušio dvorce. Navodi primer dvorca Kapetanovo kod Starog Leca u blizini Vršca, građenog 1904. godine. Dvorac je primer izrazite neogotičke arhitektonske koncepcije skladnih proporcija. Imao je nekoliko vlasnika, a ime je dobio po Milanu Kapetanovu.

On je, pak, dvorac dobio u miraz, ženidbom kćerkom Franca Maja, jednog od najbogatijih ljudi toga vremena. U vlasništvu Kapetanova, dvorac je ostao sve do kraja Drugog svetskog rata, kada mu je oduzet Zakonom o nacionalizaciji.

- Taj dvorac je bio obnovljen, postavljeni su nova vrata i prozori, a bila mu je data druga namena, što je sve bilo dobro dok je postojala tadašnja poljoprivredna zadruga - priseća se sagovornica Feljtona "Novosti". - Ali kada su se tu dogodile nekakve personalne promene, vremenom su iz dvorca počupani prozori, vrata, pa čak i kablovi sa strujom i osigurači - kaže Kulićeva i zaključuje da "naš odnos prema tim građevinama, govori da mi, izgleda, ne volimo tu našu prošlost".

MOŽDA bi se odnos prema toj prošlosti promenio ukoliko bi veći broj dvoraca bio obnovljen. Njih nekoliko, koji imaju i danas bezmalo nekadašnji sjaj, krase turističku ponudu Vojvodine i Srbije. Kako bi dvorci bili u većoj meri u turističkoj ponudi, potrebna su značajna finansijska sredstva i određivanje adekvatne, samoodržive namene tih objekata.