Kancer je metabolički poremećaj

PRE nego što izložimo danas poznata saznanja o kanceru, koja se u konvencionalnoj medicini ne predočavaju u potpunosti lekarima i pacijentima, navešćemo samo nekoliko primera o alternativnom lečenju kancera. Naravno svima nam je prvo i osnovno pitanje: Kako se rak leči? Ćelijska medicina je na ovo odavno našla odgovor. Dakle, u većini ovih neprihvaćenih terapija kancer se leči kiseonikom i alkalizacijom čitavog organizma. I to je verovatno ta "velika tajna". Ali postoji ipak jedan veliki problem: kako kiseonik (molekul kiseonika O2) ubaciti u kanceroznu ćeliju. Jer, ona ga ne želi i brani se od njega "instiktivno" kao od smrtne opasnosti. Kancerozna ćelija u stvari u sebi sadrži jednu živu pleomorfnu formu koja po svaku cenu nastoji da se održi u životu i da se razvija kao kancer. Upravo onako kako svaka forma života na svaki način nastoji da se održi u životu. I to je elementarni princip života.

SVE hranljive formule napravljene su tako da ovu kancerogenu formu prevare i podmetnu joj sa hranom i poneki molekul kiseonika, i da je okruže alkalnom sredinom. Kada ga greškom "proguta", ova kancerozna proteinska forma "sagori". Dakle, kancer se najbolje uništava adekvatnom hranljivom formulom. Ubiti ovu formu nekom militantnom "trovačkom metodom", kako to nastoji alopatska medicina, ne može se ostvariti iz jednog prostog razloga što smrt u onom značenju kako je mi doživljavamo u prirodi ne postoji. Naime, i nakon onoga što mi doživljavamo kao smrt, život se nastavlja u nekoj drugoj formi. U prirodi je tako sve živo i podložno stalnoj razgradnji i ponovnom stvaranju - i to na pleomorfnom principu. I to se u medicinskoj nauci uglavnom ne uči. Dakle, ne uči se šta je život. Priroda - to je stalno stvaranje i preobraćanje iz jedne forme u drugu. Mi ove procese ne opažamo jer je za nas život nešto što postoji na mnogo višem nivou, onom na kome nastaju žive forme koje mi opažamo i u kojima se formira naša svest.

ĆELIJSKA medicina, međutim, na ljudski organizam gleda isključivo kao na ogromnu ćelijsku simbiozu. A svaka ćelija je sama za sebe poseban "organizam". Filozofija ćelijske medicine i klasične alopatske medicine, koju zagovara i nameće farmaceutski korporativni biznis, razlikuju se kao nebo i zemlja. Teorija Luja Pastera je startu pogrešna, a savremena medicina se upravo bazira na njoj. Ali, ovu materiju ovde nećemo dalje eleborirati, već ćemo se zadržati isključivo na alternativnim terapijama kancera.

Ovo smo naveli samo da bismo lakše shvatili na kom nivou se obavlja lečenja kancera u ćelijskoj medicini, a sve alternativne metode lečenja se baziraju upravo na naučnim saznanjima iz ove medicinske grane (koja kod nas u Srbiji nažalost još nije zaživela).

U POMENUTOJ knjizi Edvarda Grifina "Svet bez raka" je tako prvi put široj javnosti obelodanjeno da je rak - metabolički poremećaj.

Metabolizam u veoma složenoj ćelijskoj simbiozi kao što je ljudski organizam (više milijardi ćelija), poremeti se čim u njega uđe neadekvatna hrana ili neka živa forma (to može biti obična mikoplazma) koja se u prirodi u ovakvoj živoj simbiozi ne bi našla.

A nađe se njih mnogo jer se na primer samo vakcinacijom, već više od sto godina, u stotine miliona ljudi širom sveta ubaciju razni biološki toksini, među kojima mogu biti i veoma opasne mikoplazme. One ulaze "uspavane" ili "mrtve", ali pošto umrtvljenost u apsolutnom smislu ne postoji i one se s vremenom mogu probuditi i "oživeti". Biloški znači upravo to da su ovi toksini živi, da su u stanju čim se "probude" da se ugrade u neku životnu simbiozu ili prostiju životnu formu, te reaguju kao agensi na druge forme i počnu u jednom trenutku da žive neki svoj život.

Transfuzija krvi je jedna gotovo idealna pruga za putovanje ovih bioloških agenasa iz jednog organizma u drugi. Tada se mogu pomešati i proteinske forme različitih vrsta. Rak je jedna takva živa, ali anaerobna proteinska forma, koja počinje da živi u nekoj ćeliji ljudskog organizma u određenim okolnostima. Anaerobna znači da živi bez kiseonika.

Umnožavanje ćelija u jednom organizmu je jedan proces, a umnožavanje neadekvatne žive forme u tim ćelijama sasvim drugi proces. Ipak i samo nekontrolisano umnožavanje ćelija organizma je za neke lekare bio signal da je metabolizam poremećen.

U SVOJOJ knjizi "Skrivena istina o raku", doktor Keiči Morišita kaže sledeće: "Ako krv proizvede mnogo kiselije stanje, onda viškovi te kiselosti moraju negde u organizmu da se odlože. Ako se ovaj nezdrav proces nastavlja godinama, ovi delovi tela (deponije kiseline) postaju previše kiseli i njihove ćelije počinju da umiru. Druge ćelije u pogođenom području mogu preživeti, ali postaju nenormalne. Njih nazivamo malignim. One ne odgovaraju na moždane komande. Takve ćelije se umnožavaju bez kontrole i to stanje se naziva kancer".

I ovo je druga važna osobina kancera - on pored odsustva kiseonika traži i kiselu sredinu. Normalne ćelije našeg rganizma traže PH neutralnu sredinu. I to su upravo dve važne odlike kancera koju su zagovornici alternativnih tretmana prepoznali, dok je konvencionalna alopatska medicina to godinama ignorisala i fokusirala se samo na eliminisanje izrasline odnosno već umnoženih ćelija.

"Moderna medicina u SAD tretira ove ćelije kao da su bakterije ili virusi. Oni koriste hemoterapiju, zračenje i hirurgiju da bi lečili kancer. Ali nijedan od tih tretmana neće pomoći ako kisela sredina ostaje", zaključio je doktor Morišita.

DO ISTOG ili sličnog zaključka je došlo, tokom godina, mnogo istraživača često u isto vreme, a na različitim mestima, potpuno nezavisno jedan od drugog. I to je logično, jer se sa napretkom ćelijske medicine i elektrobiohemije dolazilo do novih saznanja o funkcionisanju ćelija. Tako je konačno rak definisan kao elektrobiohemijski poremećaj koji nastaje na nivou ćelije i sve alternativne terapije usmerene su bile ka tom cilju - uspostavljanju pravilnog elektrobiohemijskog procesa, ne samo u kanceroznoj ćeliji, već u čitavom organizmu. Samo tako može se sprečiti eventualna metastaza (širenje raka) i mogući recidiv nakon uklanjanja izrasline na nekom tkivu.

Napomenimo i to da su svi biohemijski procesi nemogući bez prolaska elektrona koji u ćelijama menja naelektrisanje, te da električna energija ima ključnu ulogu u svim biohemijskim procesima. I ovo se uglavnom ignoriše u konvencionalnoj medicini, pa se rade isključivo biohemijske analize, dok se električni naboj pojedinih molekula u ćelijama godinama ignorisao. Sve dok se nisu pojavili uređaju pomoću kojih je bilo moguće meriti ovu malu bioenergiju.