Šećer hrani kancerozne ćelije

SLIKOVIT opis kanceroznog procesa dao je jedan medicinski laik koji se posvetio analizi i prikupljanju naučnog znanja svih nezavisnih istraživača kancera. Ime mu je Vebster Ker. On je zapravo svoj "laički" opis izveo iz podataka i naučnog opažanja ovih nezavisnih istraživača, čime je pokazao da su svi oni nedvosmisleno došli do istih ili sličnih zaključaka u vezi sa nastankom kancera.

"Ovde verovatno postoji biološki limit", primećuje Ker, "koliko receptori mogu plasirati glikoze ćeliji i kada je taj limit ispunjen ne postoji drugi način da mitohondrija dobije dovoljno energije. Zbog malog broja ATP molekula energetski nivo opada i ćelija postaje anaerobna. I to mikroorganizmu savršeno odgovara".

"Medicinski establišment preko svojih medija najčešće plasira priču da je oštećena DNK uzrok kancera. Dok u retkim slučajevima nečiji normalan DNK može pružiti imunom sistemu predispoziciju da dobije kancer, DNK oštećenje nikada nije bilo uzročnik nijednog raka. Kancer nastaje samo kada je Krebsov ciklus i "lanac transporta elektrona" prekinut iznutra u mitohondriji. DNK oštećenje ne može prekinuti Krebsov ciklus i tako ne može nastati kancer", tvrdi Ker.

Vebster Ker u svojim teorijskiim analizama ne uključuje delovanje sintetičkih mikoplazmi, što smo pomenuli uzgred i koje se savršeno dobro mogu ugraditi u DNK mitohondrija. Da napomenemo i to da DNK mitohondrija i DNK ćelija (kućice u kojoj su smeštene mitohondrije i ćelijske organele) nisu isti. Dakle, postoje dva DNK koda: ćelijski i mitohondrijski. Ćelijski se nasleđuje od oca i majke, a mitohondrijski samo od majke. Ovaj proces ugradnje nekog sličnog DNK u DNK čoveka (ili životinje) se u genetskom inženjeringu naziva internaliza.

Ker zaključuje da tvrdnja da se DNK (ćelijski) može oštetiti sam od sebe i da onda predstavlja uzročnika kancera, zapravo je obmanjivanje naučne javnosti koje se namerno plasira da bi se mogli dalje opravdati i finansirati složeni biogenetski naučnoistraživački radovi. "To ljudima daje utisak da je istraživanje raka veoma složeno i mora dugo da se vrši i do leka mora proći još puno vremena, pa je zato potrebno još mnogo novca. U međuvremenu se u stvari vrše genetska istraživanja za vojne potrebe", tvrdi Ker.

Na osnovu istraživanja naučnika Rona Gdanskog, koje se tiče oštećenja DNK u kanceroznoj ćeliji, radi se o oštećenju DNK mikroba koji je unutar ćelije i koji je uzročnik oštećenja DNK kancerozne ćelije. Tako da DNK oštećena ćelije nije uzrok kancera, već se ona naknadno ošteti zbog mikroba u njoj, tvrdi ovaj naučnik.

Medicina tako sada koristi viruse (vrlo specifične genske agense o kojima nećemo detaljnije ovde govoriti) koji se ubacuju u ćelije sa defektnim DNK u nameri da pomoću njih poprave DNK ćelije. Ovo se naziva "genskom terapijom" jer je poznato da DNK mikroba (nazvanih "vektori") unutar ljudske ćelije mogu uticati na DNK unutar same ćelije. Ako ste shvatili kako sve ovo funkcioniše, onda vam je jasno kakva se vešta i perfidna naučna smicalica pravi oko kancera i uopšte oko svih istraživanja u vezi sa kancerom. Dakle, ako ovo ne leči rak, kako tvrde zagovornici alternativne terapije, onda možemo samo zamisliti kakvi se sve genski eksperimenti vrše pod izgovorom "traženja leka protiv raka" i sa kojim ciljem.

Naravno tu su i brojni toksini (sa svojim velikim molekulima) koji su sastavni deo naše civilizovane svakodnevice tj. konzervirane hrane i koje ne možemo izbeći.

Još 1973. jedno istraživanje obavljeno u Jerusalimu uporedilo je kancerozno tkivo dojke sa nekanceroznim tkivom ostalih organa istog tela i pokazalo se da je koncentracija toksičnih hemikalija kao DDT-a (insekticida) i PCBs (koji se koristio u frižiderima) bila povećana u odnosu na ostala tkiva.

"Deo svake uspešne terapije u lečenju kancera zato mora biti detoksifikacija i hvatanje teških metala i skupljanje toksičnih materija koje svakog dana, na razne načine, ulaze u organizam", tvrdi i doktor Simoncini.

Tu su živa, uranijum, arsenik, fluor, hlor... Sve ovo se unosi i preko hrane i vode. Iako se tvrdi da su uzročnici kancera razne toksične stvari i da su oboleli zapravo otrovani, jasno je kako na sve to deluje dodavanje otrova iz klasične hemoterapije ili radijacija. I naravno, hirurgija sa otrovnim anesteticima. Posebno su otrovni pesticidi. Ali, konvencionalna alopatska medicina u tretmanu kancera ovo uporno ignoriše.

Najveći zagađivač životne sredine su ipak motori sa unutrašnjim sagorevanjem, ali to je očito tabu tema i o tome se ne govori. Ova prljava tehnologija je stara preko sto godina, ali zbog profita od nafte i gasa je "nezamenljiva".

Dr Matijas Rat, dr Aleksandra Nijdvicki i dr Tulio Simančini dali su veliki doprinos u lečenju raka

Tretman maligniteta pomoću cezijuma je rezultat rada najviše doktora A. Kejta Bruvera, mada on, lično to praktično nikad nije primenio na pacijentima. Ovu njegovu metodu su unapredli drugi lekari. Nekada je obolelima od raka davano šest grama cezijuma u prahu dnevno. I to je pokazalo rezultate. Ali molekul cezijuma u prahu je preveliki da bi ćelija kancera mogla da ga proguta. A ako cezijum ne dođe u unutrašnjost ćelije on ne može da deluje na nju. Cezijum se inače nalazi u prirodi i to je veoma mekan alkalni metal koji brzo oksidiše. Danas se za ovu terapiju koristi tečni jonski cezijum hlorid. Kada uđe u ćeliju raka, cezijum čini da ona postane alkalna (krv koja transportuje cezijum ne postaje alkalna već samo unutrašnjost kancerozne ćelije). Cezijum ulazi u kancerozne ćelije kada to drugi sastojci ne mogu.

Tako se kanceru ograničava uzimanje glikoze i on se izgladnjuje. Kancerozne ćelije postaju slabe i bolesne. Zaustavlja se fermentacija čime se sprečava da ćelija koristi glikozu. Neutrališe se tako i mlečna kiselina koja je glavni uzrok ćelijskog nekontrolisanog umnožavanja. I to je sva terapija.