Laž je stara koliko i istina

OTKAKO postoji čovek postoje i laž i istina, neprekidno vodeći svoju nevidljivu borbu. Ljudi su oduvek pokušavali da putem različitih pomoćnih sredstava otkriju osobu koja izgovara laž. Sva ova sredstva u borbi protiv neistina odgovarala su vremenu u kojem su korišćena.

Sile na strani istine, međutim, dobile su sredinom 20. veka snažno oružje - poligraf. Uz sve uvažavanje primedaba na njegovu pouzdanost, detektor laži i danas, kada smo ozbiljno zagazili u 21. stoleće, smatra se odanim oružjem u borbi protiv poriva čoveka da istinu sakriva, menja je i prilagođava sebi i svojim interesima.

Najteži zadatak svakog kriminaliste jeste određivanje da li su tvrdnje osumnjičenog koji govori o krivičnom delu istinite ili nisu. Nimalo lakši problem jeste dobiti iskaz u kome će osoba pod sumnjom kriminalnu radnju prihvatiti kao svoju.

NEUGODAN osećaj pri izgovorenoj laži, kao i svest o mogućnosti da će laž biti razotkrivena, koja je svojstvena svakom psihički zdravom čoveku, poslužila je kao osnova za razvoj sredstva koje će se u kriminalističkoj nauci pojaviti pod imenom poligraf, a u policijskom žargonu i novinskim izveštajima - detektor laži. Iako je izmišljen pre gotovo stotinu godina, do danas nije razvijen nijedan uređaj koji bi preciznije, osetljivije i senzualnije mogao da razdvoji laž od istine.

Rađanju uređaja koji bi umeo da razdvoji žito od kukolja u izjavama ljudi suočenih sa sumnjama, prethodili su vekovi tokom kojih je laž otkrivana nizom nenaučnih metoda. Oni su se zasnivali na spletu religijskih, običajnih i moralnih normi, među kojima je Božiji sud bio relevantno dokazno sredstvo koje je jasno upućivalo ko je na strani istine, a ko nije. U tom smislu veliki značaj je imala zakletva, koja se i danas koristi kao element dokaznog postupka. Na našim prostorima dugo se održao običaj vađenja "mazije" - usijanog kamena ili komada gvožđa iz kotla vrele vode. Ukoliko bi na nekoga pala sumnja da je počinio neko delo, njegova krivica je utvrđivana primoravanjem na maziju. Smatralo se da će nevin čovek koji govori istinu vreo predmet izvaditi bez povreda i većih posledica.

BEZ obzira na neprosvećenost naroda u prošlosti, vrlo rano se javila svest da u procenjivanju istinitosti iskaza psihologija može da ima ključnu ulogu. Ovome je pribegao mudri i dovitljivi car Solomon, koji će zbog svog dara kasnije postati simbol mudrosti i vladarske pravednosti. Pred njega je, naime, dovedeno tek rođeno dete oko koga su se sporile dve žene, svaka tvrdeći da je beba njena.

Znajući da jedna od njih ne govori istinu, mudri vladar je našao način da utvrdi koja. Stražarima je naredio da dete mačevima prepolove, od kojih bi obe žene dobile po jednu polovinu. Na njegove reči, jedna od njih pala je na kolena preklinjući da ne ubijaju dete, dok je druga ćutala. Trik je uspeo. Vispreni car zaustavio je stražare i naredio da se dete dodeli ženi koja je na samu pomisao o ubistvu deteta iskreno zakukala. Ova njegova odluka, kao i sve slične, i danas se nazivaju "solomonskim rešenjima".

VEZA između iznošenja laži i istina i fizioloških promena u telu primećena je još u srednjem veku. Jedan od prvih slučajeva baziranih na ovoj činjenici, prema legendi koja se pominje u kriminalistici, jeste neobično saslušanje koje je sproveo jedan katolički sveštenik. On je isleđivao ženu nekog markiza, osumnjičenu za neverstvo, ali tako što joj je sve vreme postavljanja pitanja držao pritisnut biceps. Primetivši da joj kod klimavih odgovora srce brže i jače kuca, sveštenik je izrekao svoj sud. Usledilo je priznanje, a nesrećna markiza završila je, shodno normama vremena, u - plamenu.

Prvi koji je na kakvoj-takvoj naučnoj osnovi povezao psihičke i fiziološke promene u organizmu sa istinom, odnosno lažima, bio je genijalni lekar starog Tadžikistana Abu Ali Ubn Sina, poznatiji kao Avicena. On je, postavljajući pitanja, prvi koristio ritam i brzinu rada srca, kako bi došao do uzroka depresija ili drugih psihičkih oboljenja. Razvoju ove metode, koju je utemeljio Avicena, znatno je doprinelo otkriće aparata za brojanje pulsa. Prvu ovakvu spravu otkrio je 1581. čuveni Galileo Galilej, čime je napravio krupan iskorak u proučavanju rada ljudskog srca. Kasnija usavršavanja aparata za merenje rada pumpe u grudima mnogo su pomogla potonjim naučnicima na planu utvrđivanja istine.

PRVI eksperimenti na polju naučnog razvoja instrumentalnog otkrivanja laži počinju 1875. godine, kada je italijanski fiziolog Anđelo Moso počeo sa istraživanjima emocija, posebno straha, na krvotok i disanje. U trku za pronalazak aparata osetljivog na ljudsku laž uključio se i njegov saradnik Kisov, koji je zapazio da je pre nego što se stupi u razgovor sa ispitanikom potrebno saznati ponešto iz njegovog privatnog života. On je svojim radovima upozorio da postoje različiti tipovi ličnosti i da nisu svi ljudi u istoj meri podložni osećajnosti. Njegov je zaključak i da je za detekciju laži veoma važno zanimanje osumnjičenog, kao i da je krvni pritisak čoveka u direktnoj vezi sa emocijama.

Cilj se pomaljao na horizontu, a konstruisanje sprave koja će definitivno udaljiti laž i istinu neminovno se bližilo. Nedostajao je svega još jedan korak.

Pionir u potrazi za istinom koji je napustio laboratorije i izašao među koordinate života bio je italijanski naučnik Ćezare Lombroso. On je prvi koji je stekao prva praktična iskustva u testiranju osumnjičenih za stvarne kriminalne radnje. Ovaj naučnik smatra se prvim koji je 1895. upotrebio instrument za otkrivanje laži. Iz njegovih izveštaja vidi se namera da krivicu ili nevinost utvrđuje na osnovu uočenih promena (ili njihovog nepostojanja) u varijacijama krvnog pritiska.

U ANALIMA kriminalističke nauke zapisano je da je prvi koji je bi testiran na prapoligrafu Italijan po imenu Toseti, koji je 1907. ispitivan zbog sumnje da je ubio devojčicu.

Lombroso je pratio puls osumnjičenog u trenutku kada je pred njega izneo lobanju usmrćenog deteta i fotografije njegovog masakriranog tela. Uprkos dramatičnim okolnostima, kazaljka se nije dramatično pomerila. To je bilo dovoljno da se Toseti, koji sigurno nije bio cvećka niti čovek za uzor, oceni da nije odgovoran za počinjeno ubistvo.

Iako je ovaj test primenjen u uslovima naučne i iskustvene teskobe, on je veoma značajan za instrumentalno otkrivanje laži. Lombroso je u samom povoju razvoja detektora laži koristio vizuelne stimulanse i primenjivao kontrolne testove radi provere odgovornosti osumnjičenih.

JUNG I FROJD U FUNKCIJI DETEKTORA LAŽI

METODU koju je upotrebio Ćezare Lombroso razvijali su i drugi naučnici. U trku se uključio i Karl Gustav Jung koji je usavršio korišćenje asocijacija prilikom ispitivanja. U svojim istraživanjima on je koristio ranije otkriće "reakcionog vremena". Reč je o vremenu između ispitivačevog zadavanja asocijacije i dobijanja odgovora ispitivanog. Imajući to u vidu, i Jung je pacijentima davao spisak izabranih reči, sa zadatkom da mu saopšte prvi motiv koji one u njima izazivaju. Asocijaciona metoda našla je kasnije svoje mesto u psihoanalizi i psihoterapiji, a bila je omiljena kod najvećih autoriteta tog vremena - Vundta, Klajna, Frojda. Sticajem okolnosti, odigrala je i važnu ulogu u razvoju prvih detektora laži.