Pripreme za test tihog odgovora

POUZDANOST i opravdanost korišćenja detektora laži u stalnom je raskoraku zagovornika ove metode i njihovih oponenata kako u teoriji, tako i u praksi. To je i jedan od razloga što se rezultati poligrafskih testova uzimaju kao relevantni dokazi u svega nekoliko država na svetu. U ostalim, ovaj uređaj se koristi samo u saslušanjima, ali isključivo kao pomoćno sredstvo u istražnom postupku.

U prilog ovim dilemama idu i različita iskustva zabeležena tokom rada na uređaju. Iskusni policajci beogradske policije navode da testiranje na poligrafu može da im posluži kao indicija za dalji rad, ali da je u prošlosti, takođe, često znao da ih navede na pogrešan trag. Zato se "detektoru laži" ne sme potpuno verovati, posebno kada testove radi neko ko nije dobar poligrafista.

- Imali smo kolegu koji je radio na poligrafu u čiji rezultat uopšte nismo mogli da verujemo - priča jedan od operativaca. Na desetine i desetine osumnjičenih prošlo je njegovu mašinu, a kada bi nam saopštavao rezultat, odgovor bi uvek bio isti: "On nije počinilac, ali zna ko jeste". Toliko smo se nervirali zbog njegovog neznanja da kada je on bio u smeni osumnjičene nismo ni dovodili. Jednom smo mu napravili i zbrku. Namerno smo podmetnuli kolegu kao osumnjičenog za neko ubistvo. Ovaj se testirao i pogodite šta nam je poligrafista rekao. Naravno odgovor je glasio: "On nije, ali zna ko jeste". Prasnuli smo u smeh. Jedva smo čekali da ode u penziju.

OVAJ primer nije usamljen kada je reč o greškama poligrafiste. Zašto je to tako postoje različita objašnjenja. Od toga da neki osumnjičeni nisu pogodni za testiranje, do neukosti i neprofesionalizma onog ko test radi. Mnogi osumnjičeni tipovi u istražnim slučajevima su problematični: kada, na primer, počinilac nije svestan da je počinio delo, kada je čovek nevin ali ubeđen da mu neće verovati, ili kada nevinog ispitanika potresaju sama pitanja koja su mu postavljena na poligrafu i izazivaju burnu reakciju (ispituje se čovek osumnjičen da je ubio suprugu, a on je nevin, ali burno reaguje).

Tipologija ličnosti ukazuje da postoje ljudi čiji sklopovi duše i tela potpuno različito funkcionišu. Poligraf, sa druge strane, uprkos dugogodišnjoj primeni i bogatom iskustvu psihologa i kriminologa, zbog svojih tehničkih i tehnoloških ograničenja nemoćan je da prepozna razlike među ljudima i proceni sve nijanse u psihološkim profilima i okolnostima svakog slučaja.

POSEBAN problem čine asocijacije, koje u mnogo čemu igraju važnu ulogu u reakciji organizma ljudi. Pojednostavljeno, pominjanje istog motiva kod različitih ljudi može da izazove potpuno suprotne efekte. Reč sladoled, primera radi, kod prosečnog ljubitelja slatkiša izazvaće prijatnu emociju i sećanje na ukus i slast ove poslastice. Dugogodišnji radnik na pakovanju sladoleda, koji je dobio otkaz na poslu, na pomen ove reči može da manifestuje potpuno drugačiji osećaj - ljutnju, bes, gađenje...

Kao jedan od najvažnijih zadataka svakog poligrafiste, otud, jeste jednačenje motiva. Da bi test bio koliko-toliko pouzdan, ispitivač mora biti siguran da određene reči i motivi za njega imaju isto značenje i vrednost kao i za ispitivanog. To, međutim, svakako nije nimalo jednostavno, a kod slabijih poligrafista često i izostaje.

Tokom testiranja postavlja se niz pitanja, od kojih su neka nebitna, druga dijagnostička, a treća relevantna. U slučaju da je psihološka reakcija osumnjičenog na dijagnostička pitanja snažnija u odnosu na relevantna, smatra se da je ispitivani govorio istinu. Oni koji su krivi češće pokažu snažnu reakciju prilikom podsećanja poligrafiste na validnost testa, ali ovo je momenat u kome ponekad burno reaguju i nevini, plašeći se da će biti osuđeni za nešto što nisu uradili.

FUNKCIONISANjE poligrafa zasniva se na tvrdnji da će osoba koja neistinito odgovara na pitanje ujedno imati i psihološku reakciju koja to potvrđuje, a koja se ne javlja kada čovek na pitanje odgovara iskreno. Nauka je, međutim, opovrgla ovu tvrdnju jer je ustanovljeno da tačan rezultat zavisi od mnogo faktora. Zato je, pre testiranja, priprema najbitnija, a samo poligrafisanje nekada može da traje jako dugo. Ono se obavlja u fazama.

Prva je faza je uvodni razgovor u kojem se sa osumnjičenim razgovara o njemu kako bi se pripremio da bude potpuno smiren za poligraf. Ispitanik, naime, ne sme biti agresivan, deprimiran, anksiozan ili u bilo kakvom sličnom stanju. Oni koji daju uputstva kako da se prevari "detektor laži" upozoravaju na ovu fazu i preporučuju da se ona preskoči, jer tokom ovog intervjua poligrafista pravi svojevrsni prag odgovora koji su istiniti i opušta sagovornika.

Druga faza je samo ispitivanje, a isti set pitanja ponavlja se različitim redosledom uglavnom tri puta. Zanimljivo je da se jedno od ta tri ispitivanja zove "test tihog odgovora". Tokom njega osumnjičeni ćuti, a na pitanja odgovara njegovo telo, odnosno prate se telesne reakcije. Pitanje mora biti jasno.

Poslednja, treća faza, je, takođe, razgovor ispitanika i ispitivača, tokom kojeg se osumnjičenom mogu razjasniti moguće dileme. Teoretičari koji nude metode za varanje poligrafa upozoravaju i na ovu fazu. Preporučuju da se sa poligrafistom uopšte ne razgovara. Jer, u kriminalističkim slučajevima upravo u trećoj fazi najčešće dolazi do priznavanja krivičnog dela, iako se tvrdi da iskusni poligrafisti o tome da li je neko kriv ili ne mogu da ocene već na samom početku testiranja.

PRIPREMA za ispitivanje je jako važna. Pitanja ne smeju biti nedvosmislena, odnosno savršeno jasna. Jer, ako pitanje glasi: "Da li ste nekad nešto ukrali", a odgovor glasi: "Nisam", poligraf može da pokaže da lažete. Ovde je jako bitno da poligrafista i ispitanik isto podrazumevaju pod rečju "krađa". Jer krađa može da znači i da ste nešto uzeli od majke kao dete, a da ona to nije znala. Zbog toga ćete i odreagovati na "detektoru laži".

Korišćenje poligrafa vrlo je kontroverzno u mnogim zemljama. Ova kriminalistička metoda se, na primer, ne koristi u britanskoj kriminalistici jer se smatra da je poligraf nepouzdan, ali ga koriste policije u brojnim drugim državama, pa i u našoj. Ričard Helms, nekadašnji šef CIA, objasnio je 1978. godine zašto se u Americi tako obilato koristi "detektor laži", svestan i svih njegovih mana:

- Otkrili smo da postoje pojedinci iz Istočne Evrope koji umeju da u bilo koje doba dana i noći prevare poligraf. Amerikanci u tome nisu dobri, jer smo mi vaspitani tako da govorimo istinu, pa i kad lažemo to je lako otkriti. Ali pronašli smo mnogo Evropljana i Azijata koji mogu da pobede poligraf a da ne trepnu, iako vi znate da lažu i imate i dokaze da lažu.