Hercegovački Lala osvaja Crveni krst

RANKO Žeravica, jedan od najvećih stručnjaka kojeg je svet imao za sobom je ostavio prebogato košarkaško nasleđe koje se ne može izmeriti samo podugim nizom medalja. Njegov ogroman uticaj na jugoslovensku i srpsku košarku prepoznatljiv je na svakom košarkaškom terenu. U doba kada je košarka bila daleko od planetarne slave, čika Ranko je zalazio u svaki kutak naše zemlje, uspešno pokušavajući da narandžastom loptom "inficira" druge, kao što je ona "zarazila" njega u dečačkim danima.

A, ti dani nisu bili nimalo lako. Pitomi krajolici rodnog Dragutinova (danas Novog Miloševa), na severu Banata, u koji su Žeravice došli iz Hercegovine tokom vladavine Marije Terezije, kao i obližnje Kikinde, u čijoj je gimnaziji nastavio školovanje, nisu mogli da sakriju svu surovost Drugog svetskog rata, koji je "ukrao" Ranku bezbrižno detinjstvo. Granate koje su zaraćene snage često "sejale" po plodnoj Vojvodini, izbacile su Ranka iz školske klupe, ali ne i sa čela glave porodice, mesta koje je morao da preuzme kada su mu fašisti odveli oca u zarobljeništvo. U rukama je sve manje držao knjigu, a sve više poljoprivredne alatke kako porodično imanje ne bi uvenulo zbog konstantne otimačine raznih vojski.

SOVJETSKA armija je oslobodila pola Evrope, ali je njena čizma s kraja 1944. godine pretila da pregazi život porodice Žeravica, koju je zatekla na salašu.

- Sa majkom i bratom trčali smo u šumu ispred kiše metaka Crvene armije - svojevremeno se Ranko prisećao kraja rata, s kojim nije došao i kraj teških godina. Liste za streljanje i odvođenje u zarobljeništvo zamenjene su spiskovima za oduzimanje imovine, na kojem je bila i njegova porodica.

Zemlju, koju su njegovi preci sticali godinama, decenijama, vekovima, komunisti su okrunili u nekoliko meseci. Oduzeli su im imovinu, a zauzvrat im dali "priznanicu" sa natpisom "kulaci", koja je Ranku ugasila jednu dečačku želju.

- Zbog sveopšte situacije posle Drugog svetskog rata bilo je jasno da neću moći da odem na planirane studije tehnike u Prag, a s druge strane nisam mogao da studiram mašinstvo u Beogradu, jer su me komunisti obeležili kao sina kulaka, pa sam upisao Rudarski fakultet - prisećao se Ranko posleratnih godina, u kojem je nova vlast umesto da donese mir, nastavila da vodi rat protiv njegove i sličnih porodica.

OZAKONjENA otimačina komunista svela je nekada veliko imanje na četiri stolice i dva kreveta, a oca Milorada poslala dve godine u zatvorsku ćeliju namenjenu klasnim neprijateljima, bez ikakve pisane optužnice. Suze majke Ljubice, kao da su pokazale Ranku put ka košarkaškoj lopti s kojom ga je, ironijom sudbine, u gimnazijskim danima prvi put "spojio" izvesni Gibanica, inače oficir KNOJ.

- Nisam više imao gde da se vratim, jer su mi komunisti sve oduzeli, osim košarkaške lopte. Ona mi nije bila jedina imovina, već i jedina ljubav.

IZMEĐU učenja na klupi u parku, čekaonica na Železničkoj stanici, koje su često bile jedino skrovište za kakav takav san, Ranko je igrao košarku. Prvo u Slaviji, koja nije dugo opstala, zatim Metalcu u kome je brzo bio prekobrojan, da bi na kraju obukao dres Radničkog. Crveni krst (deo Beograda) mu je, kako je znao da kaže, udahnuo novi život, ali daleko od lagodnog. I dalje nije imao krevet, san je tražio na strunjačama, ali se prvi put osetio kao deo društva.

- U Radničkom su me prihvatili kao svog, pa sam se trudio da budem što bolji.

I BIO je sve bolji, prvo u igračkom dresu, a zatim i trenerskom odelu koje je, sasvim slučajno, obukao. Kako bi mu pomogao da se prehrani, jedan od utemeljivača jugoslovenskog plivanja, a tada predsednik Sportskog društva Radnički Ante Lambaša, ponudio je Ranku da trenira žensku ekipu "krstaša". Nije tada bilo ni ugovora, ni sedmocifrenih suma, već samo obroci u menzi "Maraton", koji su dali snagu Ranku da nastavi košarkaški maraton dug više od pola veka.

- Iz sadašnje perspektive to izgleda ponižavajuće, ali bio sam u veoma teškoj situaciji, pa takvu ponudu nisam mogao da odbijem.

Pošto se Mija Stefanović otisnuo u Austriju, Žeravica je objedinio funkcije trenera ženske i muške ekipe Radničkog, potpuno se predajući sportu koji je zacelivao životne rane.

Potpuna predanost radu, ali i svojim saigračima, ujedno i učenicima, koji su neretko upravo zahvaljujući njegovom "pozjamljivanju" hrane iz menze imali večeru na stolu, preporučili su ga Košarkaškom savezu Srbije za instruktora u Vojvodini.

Sa putnom torbom u ruci, čiji su veći deo ispunjavale dve košarkaške lopte, zaputio se na put, sa bezbroj stanica na kojima su umesto naziva mesta, bila ispisana imena škola. Zavirio je u svaku salu, pogledao svakog učenika, porazgovarao sa svakim nastavnikom fiskulture, ne bi li u njima prepoznao košarkaški gen, koji se tek "pojavljivao u Srba".