Legenda je počela da se stvara u Helsinkiju

ČESTO, u kratkim biografijama Ranka Žaravice, uz sve uspehe koje je nizao sa reprezentacijom Jugoslavije, s pravom se navodi direktan i nemerljiv uticaj sedamdesetih na Partizan kome je punih pet godina postavljao temelje, toliko čvrsto da izdrži sijaset titula u narednim decenijama. Ali takođe često, nepravedno i nenamerno se zaboravlja da je upravo njegovim imenovanjem na mesto trenera, beogradski Radnički počeo da postavlja koordinate po kojima će, skoro dve dve decenije kasnije osvojiti Jugoslaviju i umalo pokoriti Evropu.

Pune dve sezone stizao je da bude i igrač i trener krstaša kojima je 1954, samo devet godina nakon osnivanja kluba, iscrtao put do jugoslovenske elite u koju su zakoračili kroz kišom okupani teren u Skoplju, na kojem se Ranko oprostio od aktivnog igranja.

- Tokom te dve godine mnogo su me puta ubeđivali da se posvetim samo trenerskom poslu, ali ja sam voleo da igram. Nisam odustajao ni na tom kvalifikacionom turniru u Skoplju na kome smo prve dve utakmice lako dobili i tako obezbedili plasman u viši rang - prisećao se Ranko, koga je zapravo treći meč, iako rezultatski nebitan, "ustoličio" u "stalnog" trenera Radničkog.

- Pošto smo znali da smo prošli dalje, došlo je do opuštanja, uveo sam sebe u "petorku" ne bi li im pokazao kao se igra.

Kako se nekoliko decenija kasnije prisetio, nanizao je nekoliko grešaka, od koraka, pogrešnog pasa, promašenih penala. Dovoljno da napravi izmenu.

- Tad sam rekao (sa)igračima: videli ste kako ne treba da se igra, nadam se da ćete mi pokazati kako treba - poslao je Ranko sebe na klupu, sa koje nije "ustajao" narednih pet decenija. "Trčao" je u to vreme s jednog na drugi trening, kako bi vodio i po nekoliko selekcija Radničkog, ali i da, današnjim rečnikom rečeno, skautira talente od kojih će kasnije mnogi ispisati zlatne stranice jugoslovenske košarke.

RANKOV dar od Boga da u pokretima golobradih momaka vidi buduće šampione, uz fanatičnu volju za radom na košarkaškom terenu, bio on betonski ili zemljani ili od šljake (jer u to vreme se igralo na otvorenim terenima, a parket je bio privilegija američkih košarkaša) ne samo za dobrobit svog kluba već i košarke u Jugoslaviji (pitao je tadašnjeg selektora Aleksandra Nikolića na koji način da prilagodi treninge Nemanje Đurića u Radničkom kako bi reprezentacija imala koristi), nije promakao očima dvojice, takođe vizionara, profesora Ace i Bore Stankovića koji su mu ponudili stalni angažman u nacionalnom savezu. Pošto je u Radničkom pripremio podlogu za lansiranje u jugoslovensko i evropsko sazvežđe koje je predvodio njegov učenik, još jedan velikan, Slobodan Piva Ivković (titula prvaka SFRJ 1973, polufinale Kupa evropskih šampiona 1974, pehar Kupa SFRJ 1976), Žeravica je preuzeo kormilo nacionalnog tima s kojim se već na prvom velikom takmičenju kao selektor popeo na pobedničko postolje.

SREBRO na Mundobasketu u Montevideu 1967, četvrto na poslednjih šest takmičenja, uz jednu bronzu, lociralo je Jugoslaviju kao glavnu pretnju velesilama SAD i SSSR. Ujedno, u našoj javnosti, pojačalo je glad za najsjajnijim odličjem pred Evrobasket u Helsinkiju, "udaljenom" samo tri meseca od urugvajske prestonice. Ali umesto da se na severu kontinenta čuju slavodobitnički tonovi "Hej, Sloveni", iz Jugoslavije su odjekivale kritike na račun selektora koji je sa drastično podmlađenim timom doskočio tek do devetog mesta. Ta silna želja za zlatom zaslepela je sve one koji nisu videli da Ranko u Helsinkiju, poput najboljih vojskovođa na bojnom polju, pravi najveći manevar koji pamti srpska košarka, a bogami i evropska, čije smo rezultate ubirali decenijama kasnije.

- Po povratku u Beograd pretrpeo sam mnogo kritika KSJ, ali znao sam da su ti momci budućnost jugoslovenske košarke. U bitku za Helsinki, koji nije bio toliko strateški važno mesto na košarkaškoj mapi, "gurnuo" je igrače koji nisu proslavili 20. rođendan: Ćosića, Simonovića, Kapičića, Šolmana, Brajkovića, Žorgu. Čehoslovačka, Rumunija i Poljska su nas pobedama udaljile od tog toliko željenog evropskog zlata.

ZAPRAVO, kroz prva reprezentativna iskustva u nacionalnom timu pomenute šestorke, Ranko nas je približavao prvom velikom uspehu na Olimpijskim igrama, srebrnoj medalji 1968. godine. - U Meksiku sam klincima iz Helsinkija, Ćosiću, Šolmanu i Žorgi, priključio i Plećaša, a u tim sam vratio Koraća, Daneua i Rajkovića. Dok su protivnici shvatili šta se događa, Jugoslavija se na Evropskom prvenstvu u Italiji 1969. godine samouvereno popela na drugi stepenik pobedničkog postolja. Prethodno je, u Kazerti, konačno srušen i veliki SSSR na velikim takmičenjima. Završni čin maestralne vizije započete u Helsinkiju, bio je na Svetskom prvenstvu 1970. U čast novih vladara planete, od kojih su bili njih sedmorica iz Helsinkija i Ranko Žeravica, pred oko 8.000 navijača u krcatom "Tivoliju" i, kako se onda često znalo reći, 20 miliona navijača uglavnom ispred radio- -prijemnika, intonirana je himna Jugoslavije, prvi put istoriji.

RANKOVOM vizionarstvu duguje i Jugoplastika (današnji Split). Naime, u vreme kada je Mihajlo Manović prerastao sredinu beogradskog Radničkog, planirao je da dođe u Partizan. Međutim, crno-beli su bili popunjeni na njegovim pozicijama, pa mu je Žeravica preporučio da ode u Jugoplastiku. Slično je bilo i sa Damirom Šolmanom, koji je posle završenog juniorskog staža u zagrebačkoj Mladosti bio već viđen u Lokomotivi (današnja Cibona). Ali, tada su "vukovi" imali Milivoja Omašića, pa se Šolman posle razgovora sa Žeravicom obreo u Jugoplastici. Splićani su u njihovoj eri osvojili dve titule prvaka SFRJ, dva kupa SFRJ, dva FIBA kupa Radivoja Koraća, a domogli su se i jednog finala Kupa pobednika šampiona i jednog finala Kupa pobednika kupova.

PETORKA VELIČANSTVENIH

Tokom više od osam decenija FIBA, koja broji čak 215 članica i milione trenera, samo petorica stručnjaka su imala priliku da kao selektori nacionalnih timova gledaju ostatak sa dva najviša vrha, planetarnog i olimpijskog. Svetsko prvenstvo i zlatnu medalju na Olimpijadi dobili su: Amerikanac Džon Voren Vobml Mlađi (zlato na OI 1952. i 1956, zlato na OI 1954), potom Rus Vladimir Kondrašin (zlato na OI 1972, zlato na SP 1974), Ranko Žeravica (zlato na SP 1970, zlato na OI 1980), Rus Aleksandar Gomeljski (zlato na SP 1967, zlato na OI 1988) i Amerikanac Majk Kšiševski (zlato na OI 2008. i 2012, zlato na SP 2010. i 2014).