Idealan par na terenu i u životu

RANKO Žeravica ostaće, kao i njegovo ogromno nasleđe, veliki oslonac moderne svetske košarke, dok je njegov veliki životni oslonac, bila supruga Zagorka. S njom je u skoro šest decenija, proživeo najsjajnije, ali i izdržao najteže trenutke.

"Zaga i ja smo...", znao je Ranko često da započne rečenice u kojima se prisećao brojnih momenata van terena, nenametljivo, gospodski pokazujući koliko mu je supruga značila u životu, čija deonica tokom prvih beogradskih godina nije bila nimalo laka, a koju su ublažavali sati na košarkaškom terenu.

Na tom terenu je i upoznao Zagu. Tek što je razdužio vojničku uniformu, opet je zadužio trenersku opremu u svom Radničkom. Seo je na dve stolice, muškog, ali i ženskog tima koji je tražio svoje mesto među beogradskim zvezdama, uz tada neprikosnovenu Crvenu zvezdu, Partizan i BSK (kasnije OKK Beograd), u čijem dresu je igrala, tada 17-godišnja Zagorka Simić. Nije Ranko imao dileme o kakvoj igračici se radi - izvanrednoj (što će se ispostaviti kasnije, jer je bila član nacionalnog tima na Evrobasketu 1962). Predložio joj je da pređe u klub sa Crvenog krsta.

- Povod naših susreta je bila navodno košarka, a zapravo svaki put kad bismo se videli, ili išli na kolače, ja sam joj se udvarao - svojevremeno je Ranko priznao da je funkciju trenera iskoristio ne bi li pridobio njenu pažnju.

I PRIDOBIO je. Uskoro su postali par, Zaga je prihvatila da zaigra za Radnički. Ali, njen dolazak na Crveni krst značio je Rankov odlazak, pokazaće se kasnije na veliku sreću muške košarke, sa trenerske stolice ženskog tima i potpuno će se posvetiti radu samo sa košarkašima. Pet godina kasnije usledilo je venčanje.

- Zaga mi je najbolji prijatelj u životu, oslonac, emotivni, psihološki, racionalni... Zajedno smo prošli mnogo toga, bili neizmerno radosni kada su nam se rađali sinovi (Dušan i Goran), kada smo ih ženili, kada smo dobijali unuke (Adrijan i Maksim) - uvek je Ranko isticao toplinu svog doma koji su on i Zaga obostranom ljubavlju zajedno grejali. Zajedno su, iz Beograda "osvajali" Barselonu, Pulu, Desio, Napoli, Split, Kazertu i Saragosu koja je bila njegova poslednja trenerska stanica, ujedno i baza iz koje su poslednjih 12 godina gledali utakmice, stručno komentarisali, jer Zaga, osim igračkog iskustva "sa parketa", poseduje i stručno, trenersko znanje.

UVEK je, dok su novinari početnici u telefonskom "predvorju" čekali da Ranko preuzme vezu (jer nije koristio mobilni telefon) i stručno analizira neku utakmicu, ili pak dešavanja u našoj košarci, koja baš i nisu bila najsvetlija u poslednjoj deceniji, znala da im neprimetno otrgne tremu u glasu pred razgovor sa trenerskim velikanom. Tugovala je zbog poraza, radovala se uspesima naših timova i reprezentacije, bez ijedne opservacije "viška", koja bi mogla da vas postidi količine vašeg košarkaškog (ne)znanja u odnosu na njeno.

Trudila se da ne bude brana, već most između Ranka i medija, koji su joj ga (pre)često "uzimali", neretko i zbog nekih "sitnica". Nije dozvolila da je umore ni pozivi kada su početkom godine, lekari ugradili Žeravici stent na jednom od bajpasa koji mu je zadavao bolove.

- Samo jedan trenutak, samo da vidim da li Ranko može da se javi. Molim vas, nemojte dugo, doktori su mu preporučili da se odmara - reči koje je uputila "Novostima" pošto je trenerski velikan pušten na kućno lečenje, možda i najbolje oslikavaju taj slavni "teret" supruga koji je Zaga sa uspehom, izgrađenom na velikoj ljubavi, svih ovih decenija nosila.

A PRVI uspeh bile su Olimpijske igre u Meksiko Sitiju. Jugoslovenska reprezentacija je u glavni grad Meksika doletela iz kvalifikacija u Sofiji. Pobede nad Austrijom, Zapadnom i Istočnom Nemačkom, Bugarskom, Finskom, te vlasnicima medalja za prethodnog Evrobasketa, Poljskom i Čehoslavačkom, podgrejale su nadu da bi Rankovi "klinci", koji su posle Helsinkija gotovo bili proglašeni za "promašaj", u najmnogoljudinijem gradu na planeti konačno mogli da se popnu na pobedničko postolje. Nije bilo bitno koje, već samo da zakorače, jer nam je do tada nedostajalo odličje na kom su bili ugravirani olimpijski krugovi.

- Plasiraćemo se između trećeg i šestog mesta - poručili su na ispraćaju za Meksiku, Daneu i Korać, najiskusniji u timu svesni da euforije iz Sofije može da "uguši" nalet mlađih.

VERU su dodatno pojačali ubedljivi trijumfi u prvoj fazi olimpijskog turnira, koju nije mogla da poljulja ni poraz od tada neprikosnovenih Amerikanaca. Zebnju je stvarao strašni SSSR koji je u drugoj grupi sejao strah.

A onda je došao i taj 22. oktobar i polufinalni okršaj sa njima pred 22.000 gledalaca. Posle toliko puta opisane drame koju je rešio Vladimir Cvetković sa linije penala u samoj završnici, nastalo je ogromno slavlje.

- Bio sam siguran da ćemo dobro igrati, ali ovo prevazilazi sva moja očekivanja. Momci su se divno borili, svi do jednog. Kada jedna ekipa ima tako veliko srce, onda teško njenom protivniku - rekao je Žeravica posle meča, opet "gurajući" u prvi plan svoje učenike koje je tri dana kasnije čekalo finale sa Amerikancima.

Poraz od budućih NBA zvezda u finalu ipak nije mogao da "otkaže" slavlje koje se već spremalo u Jugoslaviji. Špaliri od više desetina hiljada ljudi na dočecima na zagrebačkom i beogradskom aerodromu ispratili su heroje iz Meksika u večnost.

MEĐU herojima su bila dva momka sa tek završenim juniorskim stažom, Krešimir Ćosić i Damir Šolman, "nosioci" projekta "Put do prvaka sveta" koji je Ranko 1965. godine, dolaskom na mesto selektora seniorskog tima, otkucao na 22 strane, a koji je počeo da pretvara u realnost na Evropskom šampionatu za juniore 1966. u San Đordiju.

Zapravo iz tog tima, čija je polovina (Ćosić, Šolman, Simonović, Kapičić, Brajković, Žorga) debitovala na EP 1967. u Helsinkiju, iznikla je šampionska klica košarkaške Jugoslavije koja se, "zalivana" u Meksiko Sitiju (1968) i Napoliju (1969), izrasla u zlatni cvet 1970. na Svetskom prvenstvu u Ljubljani.