U prvom planu su uvek igrači

IGROM sudbine Ranko Žeravica će trenersku karijeru započeti u inostranstvu. Tadašnji trener Radničkog nije mogao sa ekipom da ide na turnir u Beč, pa je, kako se kasnije trofejni stručnjak prisećao, on obavljao ulogu igrača i trenera. Prvi put je na selektorsku stolicu Jugoslavije seo, takođe, na meču izvan naših granica. Doduše samo nakratko, jer je tadašnji selektor Aleksandar Nikolić zbog obaveza na fakultetu (DIF) morao da ostane u Beogradu, pa je Ranko na pripremnim utakmicama za Evrobasket 1961. koje su odigrane u Brnu i Pragu, vodio "plave".

Prvi od dva najveća uspeha pak doživeo je kod "kuće", na Svetskom prvenstvu u Ljubljani 1970. godine, koje je bilo prekretnica jugoslovenske košarke. Ipak, pre penjanja na planetarni tron, na oduševljenje cele nacije, Žeravica i njegovi učenici su se godinu dana ranije okliznuli na poslednjem stepeniku do kontinentalnog prestola.

PRETHODNE medalje sa velikih takmičenja doživljavane su u zemlji kao veliki uspesi. Nije bilo bitno da li su srebrne ili bronzane (zlatne su tada još nedostajale), ali to "italijansko" srebro iz 1969. godine više je imalo ukus gorčine izgubljenog finala nego slasti, zbog činjenice da je napravljen značajan korak više u ispunjenju projekta "Put do prvaka sveta", koji će Ranko utemeljiti i obrazložiti na samo dvadeset i dve kucane stranice.

- Ni ja ne volim da gubim. Piljaka da igramo, borio bih se za pobedu. Možda sam mogao nešto bolje da uradim. Ali podvig je izostao. Mogli smo da ga napravimo, ja izmenama, igrači igrom. Nismo smeli da izgubimo. Bili smo bolji od ostalih - bio je iskren selektor, samo neki minut posle poslednjeg zvuka sirene. Njegove reči su pokazivale da ga je istinski zaboleo poraz u finalu od Sovjetskog Saveza.

Kako i ne bi, kada je godinu dana ranije, na Olimpijskim igrama u Meksiku prvi put srušio košarkašku armiju generala Aleksandra Gomeljskog, koja je razoružana i u grupnoj fazi Evrobasketa u Kazerti, te 1969. godine.

"Košarkaški barometar pokazuje buru posle neuspeha da se revanšira za poraz u Meksiku, ali nije još brodolom. Postoji mogućnost za revanš u finalu", izveštavao je drhtavim rukopisom novinar "Sovjetskog sporta" posle utakmice na Apeninskom poluostrvu. Mnogi izveštači, najznačajnijih evropskih medija, ovu utakmicu su ocenili kao najbolju na šampionatu.

UTRKIVALI su se novinari u hvalospevima Rankovim "vojnicima" koji su u tih 40 minuta "pocepali" sve planove Gomeljskog za "osvetu" (iz Meksika). A pukovnik je, zbog toga, bez obzira na to što je Hladni rat dostizao vrhunac, uslovljen sukobom u Vijetnamu, uspeo da nagovori vlastodršce iz Kremlja da njega i "zbornaju" pošalju u Sjedinjene Američke Države na pripreme. Izbegavali su Sovjeti i da odigraju bilo kakav "otvoreni" meč pre prvog podbacivanja lopte na kontinentalnom šampiontu, u strahu da neko "nepozvan" ne "provali" u njihove taktičke kodove.

Međutim, napadačka košarka koju je naš stručnjak uvek forsirao (često govoreći da je napad najvažniji i da je odbrana sredstvo, a ne cilj, te da je igrač u prvom planu, potom rezultat, a tek onda taktika) srušila je sovjetske bedeme na putu do polufinala gde ih je čekala Poljska.

DUŽNIKU sa prethodnog šampionata, kome je samo delimično dug naplaćen u Meksiku, u Napulju (gde se igrala završna faza) je sad naplaćeno sa kamatom. Račun im je, četrdesetak sekundi pre kraja, sa linije penala ispostavio Dragutin Čermak, koji umalo da se ne nađe u avionu za Italiju.

Naime, u leto pre prvenstva (igrano od 27. septembra do 3. oktobra), Čermak je rešio da pređe iz Radničkog u Partizan. S obzirom na to da "krstaši" nisu želeli da ga puste, oglasio se i KSJ, koji je stao na stranu Radničkog, pa je bek reprezentacije imao dva izbora, da ostane na Krstu ili da pauzira čak dve godine kako bi zvanično obukao crno-beli dres, što je automatski značilo da mora da se odrekne nacionalnog tima tokom suspenzije.

- Umesto da nas ostave na miru, iz Košarkaškog saveza stižu glasovi da Čermak ne može da igra za reprezentaciju zbog novonastale situacije. Ja ga na svoju odgovornost i dalje držim na pripremama. Smatram da igrač koji tako žarko želi da brani boje državnog tima, u vreme kada se mnogi prema reprezentaciji neozbiljno odnose, ne treba da bude odbačen. Sada nam je potreban svaki dobar igrač i ne smemo da se lišimo Čermaka koji nikad nije otkazao učešće u reprezentaciji i uvek se borio kao lav - bio je uporan Žeravica.

SLIČNU upornost Ranko će pokazati i u slučaju Ive Daneua. Kapiten "plavih" nije imao problem sa svojim klubom (Olimpija), niti Košarkaškim savezom Jugoslavije, već verovali ili ne, preduzeće u kom je radio dozvolilo mu je odsustvo sa posla samo tokom završne faze Evrobasketa u Napulju! To je značilo iz kancelarije na šampionat bez dana priprema.

Ranko i njegovi saradnici ipak nisu uspeli da reše jedan problem. Reč je bila o Petru Skansiju koji nije mogao da uskladi ispite na Fakultetu mašinstva i brodarstva sa košarkaškim obavezama, pa je morao da uzme "tajm-aut". Nažalost, 2. juna, Jugoslavija i ceo košarkaški svet ostali su bez jednog od najboljih igrača u istoriji, Radivoja Koraća.

ŽERAVICA se nije tada borio samo za "svoje" reprezentativce, već i za celokupnu jugoslovensku košarku. Uveliko je počeo da skreće pažnju da naši najbolji timovi ne posvećuju pažnju podmlatku, već kupuju "gotove "igrače, pa je sugerisao KSJ da propiše da ekipe Prve i Druge savezne lige moraju da imaju juniorske timove, kao rasadnike talenata.

Upravo jedan od tih talenata, Krešimir Ćosić, pošto ih je "razbio" u Kazerti, postaće najveća opsesija Sovjeta pred finale u Napulju. Uspeli su da oko njega ispletu mrežu, o koju se "saplela" Jugoslavija.

Poraz u finalu na Evropskom prvenstvu 1969. godine protiv ekipe pukovnika Gomeljskog, nije poljuljao moral momaka iz Jugoslavije. Prvi se oglasio jedan od klinaca iz Helsinkija Ljubodrag Simonović.

- Bićemo prvi na Svetskom prvenstvu u Ljubljani. Sada možemo tako da mislimo. Imamo razloga - obećao je Duci posle finala.

I ispunio je obećanje.