Alhemičar stvara zlatnu medalju

NA ruševinama nekoliko ne baš uspešnih predratnih pokušaja, posle 1945. punih 15 godina brojni entuzijasti počinju da postavavljaju temelje nove jugoslovenske košarke, koja se 1961. izdigla do prve medalje na velikim takmičenjima, srebrne na Evropskom prvenstvu u Beogradu. Potom je usledila decenija ubrzanog približavanja dvema jedinim istinskim velesilama, Sovjetskom Savezu i Sjedinjenim Američkim Državama, koje su gotovo matematički pravilno raspoređivale osvojena prva i druga mesta na svetskim prvenstvima i olimpijadama. Sovjeti su prisvajali evropske i svetske šampionate, Amerikanci olimpijske igre, ostavljajući ostatku planete da rasporede ostala odličja. Vitrine Košarkaškog saveza Jugoslavije takođe su se punile. Bilo je sve više medalja, ali srebrnih i bronzanih.

Košarkaški savez Jugoslavije je dobio organizaciju planetarne smotre 1970. godine.

Hroničari su beležili da je tih majskih dana izgledalo kao da je cela Jugoslavija bila na kolektivnom odmoru. Svi, osim Ranka Žeravice, njegovih saradnika u stručnom štabu i 12 igrača. Košarka je ušla u domove, firme, fabrike, pa čak i u predsedničku rezidenciju maršala Josipa Broza Tita, koji nije bio baš preterano zainteresovan za sport, osim za lov. Glavna tema nije bila košarka, već da li naša reprezentacija, olimpijsko i evropsko srebro može da pretopi u svetsko zlato.

U ULOZI alhemičara našao se Ranko Žeravica. Samo tri godine ranije kritikovan, zbog na prvi pogled neuspelog eksperimenta sa drastičnim podmlađivanjem reprezenetacije na Evrobasketu u Helsinkiju. Po našem ustaljenom običaju taj isti selektor Jugoslavije sada je bio pred proglašenjem za košarkaškog genija.

Međutim, taj genije je strogo vodio računa šta se događa iza zavese, ne one "gvozdene", odakle je dolazio evropski šampion, Sovjetski Savez, već koja odvaja "ostatak" sveta od svlačionice reprezentacije. Bio je potpuno usredsređen na tim i svoje igrače, koji nisu uvek bili baš u idealnim odnosima, pa je tako, u interesu ekipe, u predvečerje šampionata odlučio da izostavi Cvetkovića, i to na zahtev Daneua.

- Uvek sam vodio računa o relacijama u timu. Cvetković je po svim kvalitetima zasluživao da bude u timu, ali, pošto je Daneu bio junak u Ljubljani, bio sam svestan da bi Cvetkovića dočekali zvižducima u "Tivoliju", što nisam hteo da dopustim - objašnjavao je kasnije Žeravica.

ZBOG činjenici da smo bili domaćini šampionata, bili smo pošteđeni igranja u prvoj fazi koja je bila razgranata od Sarajeva, preko Karlovca do Splita.

- Poznajem sve učesnike, tako da nećemo gledati utakmice po grupama - nije želeo Ranko da obilazi tri grada koje ne deli baš mala kilometraža. - Jedino će mi biti zagonetni Amerikanci, s kojima ćemo se, pretpostavljam, sresti u pretposlednjem kolu. Ali, do tada ću ih upoznati.

Pre tog istorijskog duela sa Amerikancima, Jugoslavija je morala na duel prvo sa Italijom, sa nadolazećom zvezdom Dinom Meneginom. Čak se i Tito, kako je neko napisao, preznojavao u svečanoj loži od "tesnog" rezultata, ali su dan kasnije svi mogli da se opuste kada je Rankova "laka konjica" pregazila Brazil, potom lako izašla na kraj sa Čehoslovačkom i Urugvajem. A onda je na red došao duel sa Amerikancima.

VREME kao da je stalo, tog dana, od Triglava do Đevđelije, a ta utakmica je bila kao časovnik. Pobeda je stavljala našim momcima oko vrata zlatnu medalju, ali i ubrzavala košarkaške kazaljke u budućnost. Poraz bi usporio ostvarenje cilja obrazloženog na dvadest i dve kucane strane. Na kraju, opet se kao mnogo putra ranije, ispostavilo koliki je Žeravica vizonar. Daneu, koji u prethodnim utakmicama nije imao u minutima veliku ulogu, prepuštajući ih generaciji iz Helsnkija, u završnici je prezeo odgovrnost kapitena.

Sa četiri poena i asistencijama Kapičiću i Plećašu otvorio je Jugoslaviji put ka pobedi i svetskom tronu.

- Lideri se ne određuju dekretom, nego se rađaju. Od mene nikako ne zavisi da li će pravi košarkaš postati i pravi vođa. Takvu ulogu mora da izbori sam, isključivo svojom ličnošću. Kategorički tvrdim da ne postoji trener koji nekome igraču može da oduzme ulogu lidera, ukoliko ima predispozicije za odgovornu dužnost - objašnjavao je mnogo kasnije Ranko, koji je sa svojom dvanaestoricom veličanstvenih iz "Tivolija" otvorio zlatna vrata kroz koja su mnogi klinci pohrlili na košarkaške parkete.

- Ta medalja je mnogo značila za razvoj košarke na ovim prostorima. Imali smo iza sebe dobre rezultate, srebrnu medalju na Olimpijskim igrama u Meksiku, koja mi je draža od one zlatne u Moskvi 1980, kada smo imali strašan tim, pa sam mogao samo da sedim skrštenih ruku. U Ljubljani sam morao sam da odstranim strah od odgovornosti zbog nastupa u našoj zemlji, u čemu nam je publika mnogo pomogla. Već posle trećeg dana osećali smo se kao heroji. Kasnije je došla ta utakmica sa Amerikancima i sve je bilo rešeno. Pobedili bismo i Ruse u poslednjoj, da nam je bila važna. Igrali smo levom rukom, jer smo obezbedili prvo mesto.

SVETSKO zlato u Ljubljani koje je podiglo na košarkaške noge Jugoslaviju, "upareno" deset godina kasnije sa olimpijskim zlatom u Moskvi, a koje u svojoj kolekciji imaju samo još četvorica stručnjaka na planeti, ipak do danas nije bili dovoljno da Žeravica uđe u Kuću slavnih u Springfildu, koja je slavnija od one Fiba u Alkobendasu (čiji je "stanovnik" od 2007). Međutim, počast za sve što je uradio za košarku ukazalo mu je Udruženje američkih trenera, baš onih koje je oba puta skinuo sa trona, jednom direktno u Ljubljani, i indirektno u Moskvi.

- Kada vam Priznanje za životno delo uruči Udruženja trenera, i to iz zemlje koja je kolevka košarke, onda to mnogo znači. U Kuću slavnih su ulazili treneri koje smo redovno dobijali na reprezentativnim skupovima. Ako se ne varam niko od tih što su ušli, nije nikad dobio "moju" reprezentaciju - otkrivao je Žeravica neke podatke, očigledno sakrivane u fiokama kad su bili birani Čezare Rubini, Alesandro Gamba i Antonio Dijaz Migel, koji nikada nisu uspeli da se popnu na vrh sa koga je Ranko video ceo košarkaški i olimpijski svet.