Tvorac vrhunskih igrača i trenera

BIO sam najveći zvezdaš, od ovog momenta sam najveći partizanovac. Reči Dragana Kićanovića posle potpisa za Partizan 1972. godine, kojima je izneverio porodičnu navijačku tradiciju, označile su početak stvaranja moćnog tima sa autorskim potpisom Ranka Žeravice. Godinu ranije, iz hercegovačkih vrleti ubran je talenat Dražena Dalipagića, čime je napravljen jedinstven tandem u istoriji jugoslovenske i svetske košarke.

Vođen autoritetom trenerske veličine, koja je bacala senku na mnogo širu teritoriju od one na kojoj se prostirala Jugoslavija, Partizan se ratosiljao imidža bezglavog kluba. Već te sezone, 1972/1973, trećim mestom u državnom prvenstvu najavio je nadolazeću silu iz novobeogradske hale, koja im je dala krov nad glavom. Temelj je bio Žeravica.

NESTAO je strah za klupsku budućnost, ostao je samo strah koji su igrači osećali u prisustvu trenerske ikone. Jezu u kostima nije izazivala prenaglašena strogoća, Rankov odnos prema njima uvek je bio pravilno odmeren i korektan. Strahopoštovanje je proisteklo iz onoga što je on predstavljao.

- Ako se neki igrači zateknu u klubu kada dođe Žeravica, odmah bi ustajali - svedoči tadašnji funkcioner Miketa Đurić. - Videlo se da im je neprijatno, gledali bi da se što pre negde izgube. U nekim situacijama je to i smetalo, nije dobro kada se igrači plaše trenera, posebno oni mlađi.

Etiketa apsolutiste vukla se za njim još od vremena kada je preuzeo reprezentaciju. “Ako to zaista jesam, sigurno nisam jedini u sportu”, mirno je komentarisao takve primedbe, siguran da je njegov apsolutizam dobar za igrače, saradnike i, na prvom mestu, za košarku. U osnovi, motiv despotske vladavine je dostizanje uzvišenog ideala, što je Žeravica na primeru Partizana najuverljivije dokazao, iako je on ubrao najmanje plodova klupskog blagostanja u decenijama koje slede.

PREDSEDNIK crno-belih Slavko Zečević odobrio mu je odlazak u Barselonu 1974. godine, a mesto glavnog trenera nasledio je njegov pomoćnik Borislav Reba Ćorković. Da li je potrebno reći ko je doveo velikog šarmera i posadio ga kraj sebe na klupi Partizana? Žeravica je podučavao Katalonce prosvećenom apsolutizmu dve godine, taman toliko da se u klupskim knjigama ne zavede kao osvajač prve Partizanove titule državnog prvaka 1976. Novobeogradskom halom orila se pesma navijača u kojoj nije bilo stihova posvećenih čoveku koji je stvorio junake najvećeg uspeha kluba: “Kad igraju Kića, Praja, kad igra Partizan, našoj sreći nema kraja, titula više nije san”.

Sa slavom trenera koji je ispunio san navijača, Reba Ćorković odlazi u Pančevo, Žeravica se vraća među crno-bele i ponovo zatiče prazno mesto kraj sebe.

- Postoji jedan dečko, brat Pive Ivkovića, vodi juniore Radničkog - šalje svoje saradnike na Crveni krst u potragu za novim pomoćnikom.

Deset minuta je trajao razgovor sa mladim Dušanom Ivkovićem, koji je dojurio da se smesti na mesto za privilegovane, odakle se ubrzo zaputio u trofejnu trenersku istoriju. Da se Partizan pod komandom Žeravice nije okitio prvom evropskom titulom - peharom Kupa Radivoja Koraća, osvojenom u Banjaluci pobedom protiv Bosne u produžetku (117:110), trofejni istorijat kluba iscerio bi se u lice čoveku koji je posadio i zalivao njegove korene.

NA kraju te sezone, u kojoj je sa crno-belima osvojio drugo mesto u prvenstvu Jugoslavije, dobija “nepristojnu ponudu” Pule - odlične finansijske uslove, plac na koji posle ratnih dešavanja u Hrvatskoj nikad nije otišao, kuću u Sežani, idiličnom gradiću na italijansko-slovenačkoj granici. Napušta Partizan i svoje mesto prepušta svom pomoćniku Dudi Ivkoviću, koji u prvoj sezoni kao glavni trener, 1978/1979, diplomira u odsustvu učitelja osvajanjem tri titule: drugom prvaka države, prvom u nacionalnom kupu i drugom u evropskom Kupu Koraća. Taj scenario kao da je neko već pročitao...

- Ispalo je tako da su trofeje osvajali pomoćni treneri koje je dovodio u Partizan. Međutim, u svim tim titulama veliki udeo ima Ranko Žeravica - kaže Miketa Đurić, koji je u vreme poslednjeg povratka trenerske legende među crno-bele, 17 godina od odlaska u Pulu, bio na mestu predsednika kluba.

Te, 1995. godine, treći put je seo na klupu Partizana, posle košarkaške prosvetiteljske misije u Puli, Saragosi, Desiju, Napoliju, Konzervasu, Splitu i Kazerti. Izreka “treća sreća” najviše smisla ima u slučaju Ranka Žeravice, koji je na kraju sezone 1995/1996. proslavio svoju prvu i jedinu titulu klupskog prvaka države.

U FINALU plej-ofa Jugoslavije, obogaljene odsecanjem teritorije četiri republike, izgledalo je da će se sudbina sa čudnim smislom za humor još jednom našaliti sa trenerskom legendom. BFC iz Beočina, instant klub nastao na akumuliranom dobitku lokalne cementare, koji je zbog neadekvatne hale kao domaćin igrao utakmice u Novom Sadu, poveo je 2:0 u seriji do tri pobede. Pamtiće se da je Vladimir Kuzmanović promašio šut za titulu i potvrdu isplativosti investicije sportu posvećenog poslovodstva cementare. Pamtiće se da je Partizan nesvakidašnjim preokretom osvojio prvenstvo, ali će se, pre svega, pamtiti da je košarka ispravila nepravdu učinjenu svom apostolu.

Ta titula nije obuzdala povremena osporavanja klupske trenerske karijere Ranka Žeravice, koja su dolazila i od ljudi koji su baštinili nasleđe njegovog graditeljskog poduhvata u Partizanu.

- Ne znam odakle Žeravici kredit da komentariše kako smo šutirali slobodna bacanja u Zadru. Jeste bio prvak sveta, ali nije osvojio nijednu klupsku titulu - reagovao je prošle godine doskorašnji trener crno-belih Duško Vujošević na jednu izjavu.

LEGENDARNI trener nije ispravio mlađeg kolegu podatkom o osvojenim klupskim titulama. Ispravio je klub u trenutku kada se klatio na ivici potonuća u večnu osrednjost, svojim rukama izvajao igrače i trenere po kojima će se večno pamtiti, sagradio konstrukciju koja će odolevati decenijama i otišao srećan...

Neka mu je večna slava i hvala za sve što je učinio, kako za Partizan, tako i za košarku na našim prostorima. Rečenica kojom su se crno-beli oprostili od Ranka Žeravice kratkim tekstom na klupskom sajtu, koji sadrži i spisak klupskih i reprezentativnih titula, ni približno ne odslikava zasluge legendarnog trenera za klub u kojem je radio u tri navrata.

Ranko Žeravica je tvorac velikog Partizana.

MIKETA, SEDAJ U KOLA

KOLIKO je Ranko Žeravica bio posvećen traganju za igračima, odnosno današnjem skautingu u vreme kada su informacije bile neuporedivo teže dostupne, govori i anegdota njegovog najbližeg saradnika u Partizanu Mikete Đurića.

- Sećam se da sam bio na moru sa porodicom kada me je Ranko pozvao i rekao: “Sedaj u kola i idi u Hercegovinu po Žarka Žulovića”. Šta ću, u kola pa na put, ali samo dokle ima puta. Osam kilometara sam pešačio dok nisam stigao do mesta gde je i bog rekao laku noć. Ispostavilo se da Žulović nije visok 210, kako je Ranko čuo, nego 202.

MILIONSKE PONUDE IZ INOSTRANSTVA

RANKO Žeravica je do dolaska u Partizan kao trener reprezentacije Jugoslavije imao platu od 3.300 dinara, ne računajući nagrade za uspeh sa nacionalnim timom. U trenutku kada se prihvatio klupskog posla na Kalemegdanu, poznavaoci košarkaških prilika tvrdili su da je od Partizana dobio bar dvostruko više.

O tome da novac nije bio odlučujući faktor u odluci da se posveti i klupskom angažmanu, govore njegove izjave da su ponude iz Italije u to vreme dostizale sumu od 15 miliona lira godišnje.