Iscrtan put do olimpijskog zlata

U MINHENU 1972. godine SSSR je pobedom od 3:2 (komisija je tim “skorom” glasala da je posle najduže tri sekunde u istoriji košarke koš Aleksandra Bjelova za konačnih 51:50 regularan), skinuo sa olimpisjkog trona SAD, posle 36 godina apsolutne vladavine. U Montrealu 1976. godine Jugoslavija je trijumfom u polufinalu nad SSSR otkazala toliko najavljivanu “reprizu”, pa su oči košarkaškog sveta s nestrpljenjem iščekivale novi “meč veka” na Igrama u Moskvi 1980. Međutim, neke druge igre, daleko opasnije od onih sa sportskih terena, izbacile su američke sportiste iz aviona za sovjetsku prestonicu tri meseca pre paljenja baklje na “Centralnom stadionu Lenjin” (danas “Lužnjiki”), pa je domaćin, bar što se košarke tiče, još tada sebe “proglasio” za olimpijskog šampiona.

Svi “vojnici” Aleksandra Gomeljskog danonoćno su ponavljali da ih niko neće zaustaviti do trona, a sam “polkovnik” je tvrdio ima najjaču armiju koju je ikad vodio. Dodatnu hrabrost im je ulivala i prva pobeda, posle šest godina, nad Jugoslavijom, u četvrtfinalnoj grupi Evrobasketa 1979. godine, s kog su se kući vratili sa zlatom, dok je naš nacionalni tim napustio Torino bez medalje.

PRVI put posle 12 godina nije se zavijorila trobojka na jarbolu kontinentalnog šampionata, ali nije ni na Balkanskim i Mediteranskim igrama, čime je prekinut niz započet još 1960. godine, i to samo godinu dana pošto smo osvojili svetsko zlato u Manili (sa Aleksandrom Nikolićem na klupi). To je značilo kraj eksperimenta sa Petrom Skansijem na mestu selektora i poziv “upomoć” Ranku Žeravici.

- Teško je objasniti kako su me ubedili. Značajnije je ubeđenje da prema košarci kao sportu imam veliku obavezu. I u porodici je takvo shvatanje. Da upotrebim taj izraz, kao vojnik košarkaške armije, ja sam takav zahtev prihvatio - objasnio je Ranko razlog zašto je posle osam godina seo u selektorsku stolicu za čijim stolom je bilo mnogo posla.

TREBALO je da povrati samopouzdanje igračima velike generacije, zatim da ih motiviše, da posle svih medalja i pehara koje su osvojili odrade nove teške pripreme koje su zahtevale veliko odricanje i, na kraju, da im povrati glad za uspehom, i to jedinim koji im nedostaje - Olimpijskim igrama. Za “operaciju Moskva” Ranko se nije “naoružao” samo najboljim igračima (u odnosu na tim iz Manile, samo je Nakić zamenio Vilfana), nego i najboljim trenerima koji su radili u zemlji, Slavko Trninić (kondicioni trener), Bata Đorđević, Bogdan Tanjević, Josip Đerđa, Dušan Ivković.

- Te pripreme su bile neobiče, što nam je omogućilo da napravimo podvig. Naši najbolji treneri su dobili priliku da se nadmeću svojim metodama i bili su veoma kreativni. Svi su imali zadatke, a ja sam ih objedinio - nije želeo Ranko nikada da svu trenersku slavu iz Moskve prepiše sebi, uvek ističući zasluge kompletnog stručnog štaba koji je do tančina iscrtao put do olimpijskog zlata.

PRVA “stanica” je bio Senegal kroz koji je prohujao jugoslovenski ekspres (104:67). Nije usporavao ni protiv Poljske (129:91), da bi deul sa Španijom (95:91), poslednji u prvoj fazi, pokazao svu čvrstinu Žeravičinih momaka.

Drugi deo turnira počeo je časom košarke “večitim” učenicima iz Italije (102:81) koji su se potpuno izgubili u udarnom ofanzivnom trouglu plavih, Kićanović-Dalipagić-Delibašić. U danu kada je za “razgibavanje” sa Kubom (112:84) bio zadužen Slavnić maestralnim asistencijama, Italijani su uhvatili na spavanju Sovjetski Savez (87:85), koji je morao da se “probudi” jer ih je očekivala najteža bitka na turniru, sa nama.

Taktika Gomeljskog se svela na to da centarski “tenkovi” Belostenji i Tkačenko raščiste prostor “pešadiji”. Ali, neprestano ih je zasipala snajperska paljba Kićanovića i Dalipagića koja je kroz produžetak otvorila vrata našoj velikoj pobedi (101:91).

- U Seulu sam likovao kada su moji igrači dobijali najsjajnije medalje, ali Moskva je moja rana, koja ne može da se preboli. Svi smo živeli za zlato osvojeno u našoj prestonici, ja sam očekivao zlato jer smo igrali kod kuće, sa najboljim timom koji sam ikada vodio. Ali naišli smo na Jugoslovene. Taj poraz me je skoro udaljio od trenerske klupe. Izabranici mog višegodišnjeg prijatelja Ranka Žeravice su nas nadigrali - pričao je kasnije Gomeljski.

Dok su Rankovi izabranici potom pobedili Brazil (96:95), u meču koji nam nije ništa značio, tračak nade Sovjetskom Savezu za finale ugasila je Italija trijumfom nad Španijom, ujedno zakazujući borbu za zlato sa Jugoslavijom.

Ipak, niko više nije sumnjao da će konačno i to olimpijsko zlato zasijati na grudima jugoslovenskih košarkaša. I zasijalo je, kroz novi ubrzani kurs “azurima”. Kako se meč približavao kraju, Italijani su bili sve više isfrustrirani u svojoj nemoći, a superiornošću Jugoslovena, da bi Dino Menegin u poslednjem napadu, nasilnički kolenom nasrnuo na Kićanovića, koji je na nosilima iznet sa terena, zbog čega je kasnije njegovu medalju tražio da primio Slavnić. Ipak, ta crna mrlja italijanske košarke nije mogla da uprlja najslavniji momenat jugoslovenske košarke.

Olimpijski turnir bio je i pretposlednje veliko takmičenje Ranka Žeravice na klupi Jugoslavije, na koju se posle jednogodišnje pauze vratio pred Svetsko prvenstvo u Kaliju, na kome je osvojena bronzana medalja.

Zlato u Moskvi osvojili su Andro Knego, Dragan Kićanović, Rajko Žižić, Nihovil Nakić, Željko Jerkov, Branko Skroče, Zoran Slavnić, Krešimir Ćosić, Ratko Radovanović, Duje Krstulović, Dražen Dalipagić, Mirza Delibašić.