Priča o putovanju u daleku budućnost

U SUD našeg podneblja, na kojem se pored velikih ljudi prolazi nezainteresovano, sigurno je primećivao i Ranko Žeravica u svojim penzionerskim godinama. Ako je tihih i povučenih godina uopšte i bilo u njegovom životu, jer je do poslednjeg dana bio posvećen košarci. Nije ga, kao nekad, odvajala od porodice 280 dana u godini, ali je bila u njemu svih 365. I u poslednjim bolničkim danima zvao je Miketu Đurića, svog prijatelja i pratioca od Partizanovog vremena da gledaju utakmice. NBA, evropske ili domaće, sasvim svejedno dok god neki momci tapkaju basketaru.

Možda je Žeravicu pritiskalo to što se prema njemu sa više poštovanja odnosilo izvan granica Jugoslavije, u kojoj je, često i gladan, držao fundamentalne košarkaške časove. Ako jeste, o tome nikad javno nije govorio, kao ni o pijetetu sa kojim se susretao u Španiji, Argentini, Italiji, Americi... O tome govori jedan od velikana iz njegove majstorske radionice - Božidar Maljković, osvajač četiri evroligaške titule i tri godine pomoćnik Ranka Žeravice u Crvenoj zvezdi.

MALjKOVIĆ kaže: - I podvig solunskih boraca više se ceni u Francuskoj i Grčkoj nego kod nas. Nisam sreo nijednog čoveka iz trenerske branše koji ne ustane kad se pomene ime Ranka Žeravice. On je tvorac moderne španske košarke, takođe i nekih od najvećih igrača u njenoj istoriji, kao što su San Epifanio i Ignasio Solozabal. Imao sam sreću da treniram mnoge argentinske igrače, Luisa Skolu, Pabla Priđonija, Huga Skonokinija. Njihovi očevi su im pričali o velikom Žeravici, koji je od Argentine napravio košarkašku velesilu.

Prijateljstvo sa predsednikom španske lige Eduardom Portelom datira iz vremena kada je izlivao temelje Barselone (1974-1976). U to vreme, sadašnji prvi čovek španske klupske košarke i asocijacije profesionalnih liga (ULEB) bio je generalni sekretar katalonskog kluba.

- Modernizovao je špansku košarku, uneo intenzitet, brzinu, kontranapad, fizičku spremu. O svemu tome pričaju stariji španski treneri - Lolo Sains, Antonio Miguel Dijaz, Antoni Sera. U Italiji takođe vlada opšte poštovanje za ono što je Žeravica uradio za njihovu košarku. Kada smo sa Zvezdom igrali protiv Simaka (Milano), legendarni američki trener Dan Peterson nije pružio ruku Žeravici. Sačekao ga je na izlazu iz dvorane i izljubio se sa njim - priseća se Maljković fragmenata koji svedoče o globalnom uticaju Rankove utemeljivačke vizije.

DOMETI te vizije nadilaze okvire zemalja u kojima je radio, Španije (Barselona, Saragosa, Konzervas), Italije (Desio, Napoli), Argentine (trener reprezentacije). Preleteli su Atlantik i uvukli se i u samu postojbinu igre. Prošle i pretprošle godine bio je gost na finalnom turniru američke univerzitetske lige (NCAA), kao predavač na trenerskom seminaru. Sala je bila zakupljena na dva sata, a predavanje je bilo toliko "dosadno" da je još dva sata po isteku termina razgovarao sa 500 trenera iz raznih krajeva Amerike.

KADA današnji treneri govore o intenzitetu, tempu igre, tranziciji (kontranapadima), trčanju, fizičkoj pripremi, šutu, forsiranju mladih igrača... govore o aspektima igre koje neko patentirao nekoliko decenija ranije.

- Prvi je uveo tegove u fizičku pripremu, zbog čega je svojevremeno Dragan Kićanović ušao u konflikt sa njim. Kada je reč o metalnim predmetima, Kića pre toga u životu nije podigao ništa teže od kašike. Ranko je vikao: "Ajde, hladno gvožđe u ruke" - priča Maljković. - Prvi je uveo stotine ubačenih šuteva na treninzima, ono što su kasnije radili Dražen Petrović i mnogi veliki igrači.

U galaksiji Ranka Žeravice, svetlosnim godinama udaljenoj od one u kojoj je lebdeo još jedan srpski trenerski velikan - profesor Aleksandar Nikolić, igrači su imali neograničenu slobodu u igri "jedan na jedan". Tu slobodu koristili su da postanu veliki. Dragan Kićanović i Dražen Dalipagić bili su i veći od toga, kako kaže Maljković, bili su megazvezde.

- Da je stvorio samo jednog od te dvojice, to bilo bi dovoljno za jednu trenersku karijeru.

DOVOLjNO nije reč koju je koristio. Znao je da velikih igrača nikada nije dovoljno, da ih ima sve manje i da će ih biti još manje. Nervirao se u poznim godinama gledajući mlade kolege sa nedovoljno flomastera u rukama da iscrtaju na trenerskoj tabli sve svoje i tuđe zamisli.

- Igrači se sputavaju, treneri im ne dozvoljavaju da dođu do izražaja. Nije igrač toliko glup da ne može da zapamti ono što svakog dana radi na treningu - kritikovao je Žeravica fabričku metodologiju primenjenu na igru, u kojoj su kreativnost i sloboda mašinski precizno zapakovani u tetrapak sa kratkim rokom trajanja.

LjUDI kao što je Ranko Žeravica nisu ograničeni vremenskim odrednicama. Ljudi koji visokom komunističkom funkcioneru i svom prijatelju Stanetu Dolancu, na sugestiju da bi bilo dobro da ima partijsku knjižicu, podviknu: "Ako je to uslov a ne stručnost, j....takav sport". Ljudi koji su za igrače bič božiji u košarkaškoj dvorani, a izvan nje zaklon od svake oluje. Ljudi koji se nađu prijateljima uvek kada im je teško.