I znanje nemačkog bilo je greh

MRŽNjA prema Beogradu kao nosiocu srpske kolaboracije u vreme najvećeg stradanja Srba u NDH, ispoljena u prvim mesecima oslobođenja, nije mogla biti umanjena ni masovnim prijemom izbeglica iz gotovo svih delova Jugoslavije, ni strahovitim posledicama bombardovanja kako od Nemaca tako i od saveznika. Taj odnos prema glavnom gradu je najverovatnije nastao zbog toga što su se u Srbiji ipak manje osećali tragovi rata. Sreten Žujović i Peko Dapčević su oktobra 1944. život u okolini Beograda smatrali idiličnim" ... Seljaci su poslovali oko svojih kuća i plotova, kokoši čeprkale po bunjištima, iz štala i sa poljana javljala se goveda, u dvorištima groktale svinje..."

PRVA hapšenja na Čukarici i sprovođenja u zatvor XIV kvarta u Radničkoj ulici počela su već u noći 20. oktobra 1944. godine. Ovaj rejon bio je u zoni odgovornosti 8. crnogorske brigade čiji je komesar bio Božidar Zec, dok se kao islednik Ozne pominje izvesni Milutinović. Prema jednom iskazu Antonije Milanović, učitelj u Kusatku, diplomirani horovođa (hor Crkve Sv. Đorđa na Banovom brdu), violinist i glumac, uhapšen je krajem oktobra 1944. sa B. Savkovićem, studentom glume i sinom advokata Savkovića, R. Pavlovićem, studentom glume, J. Viktorovićem, dvorskim apotekarom (naslednikom, preko supruge, bogatstva Matije Bana), Mijatom Lučićem, gardijskim majorom, Dušanom Ilićem, glumcem i doktorom, M. Stefanovićem iz Radničke ulice koji je optužen za previjanje nemačkih vojnika u vreme borbi za Beograd.

ČLAN nesretne glumačke družine čika Duška Ilića bio je i Milan Srdoč, kasnije znameniti glumac. On je dobio kao blažu kaznu mobilizaciju na Sremski front. Drugi su likvidirani sa još nekoliko desetina građana sa Banovog brda i Senjaka. Među prvima su uhapšeni i streljani Raka kafedžija, čija je kafana u Radničkoj ulici navodno bila zborno mesto ravnogoraca, opštinski pisari T. Stojković i M. Vojinović i bivši oficir Jugoslovenske vojske, solunac M. Lučić (kome je i ćerka zatvarana). Milana Đurđića, trgovca iz Požeške ulice (Banovo brdo), pronašao je mrtvog dr G. Vukčević u Košutnjaku tako što je video da jedna ruka viri iz zemlje. Malo je otkopao, gurnuo leš i prepoznao Đurđića, ali ga je ponovo zakopao bojeći se represalija. Miloša Pavlovića, po pričanju njegove sestričine Jelene Anđelić Lazić, odvela je patrola Ozne iz njegove vile u Rakovici sa ženom Irenom i nekoliko desetina osoba. Videla ga je nakratko ispred zatvora u podrumu fabrike Rakovica, a potom su odvedeni prema Kijevu. Vezani su žicom, streljani i zakopani u Markovoj šumi ispod Belog dvora, u blizini Košutnjaka. Jelenina majka je to saznala i otišla na lice mesta više puta bezuspešno pokušavajući da otkopa leš svoga brata.

ŽITELjI Železničke kolonije u Rakovici se sećaju da je predsednik narodnog odbora Azis Sultanović od 17. oktobra do 5. novembra 1944. odveo unepovrat mnoge ugledne građane, trgovce i fabrikante iz ovog kraja: D. Vojinovića, J. Zumbulovića, M. Stojanovića, V. Didića, S. Božića, S. Lazarevića, D. Živanovića, D. Đorđevića, B. Jerotijevića, P. Marcikića, B. Stojanovića i D. Stevanovića. Između ostalih streljan je i sveštenik rakovičke crkve Nedeljko Strelićić. Kada se gospođa B. Zumbulović, žena Josipa, nekako probila do Moše Pijade, on joj je odgovorio: "Šta ćete drugarice, svaka revolucija guta svoju najbolju decu!" Jovanović Jovan, poreklom iz Seča Reke kod Kosjerića, vlasnik bifea u ulici Milovana Milovanovića u Beogradu, posle hapšenja od strane Ozne 20. oktobra 1944, zauvek je nestao.

U MAKIŠKOM kršu, u blizini beogradskog naselja Žarkovo, koji danas služi kao smetlište, Vlada Vojnarovski je pokazao mesto gde su 1944. godine partizanske vlasti streljale njegovu majku Feodoru, kao i još desetak "izdajnika":

- Ljudi su mi pričali da su majku poslednju streljali. Nije molila za milost. Pre nego što su je ubili, skinula je naočare i zamolila jednu partizanku da ih odnese meni. Čim ih je uzela, partizanka ih je bacila na zemlju i zgazila čizmom. Majku su ubili, a zatim je ta ista partizanka lopatom dokrajčila svakog ko je još davao znakove života - ispričao Vojnarovski ovu potresnu priču o partizanskim streljanjima u Žarkovu, u osmoj deceniji života. Vladina majka je imala samo 38 godina kada je ubijena. Njen jedini "greh" je bio poznavanje nemačkog jezika i prevođenje, zbog čega je optužena da je sarađivala sa okupatorom. Ista sudbina zadesila je i Ljubomira Spasenovića, bogatog zemljoradnika, koji je streljan sa još šestoricom Žarkovaca.

- Tokom 2007. godine u Vodovodskoj ulici u Žarkovu, dok su kopali kanale za plin, pronašli su kosti nekoliko ljudi. Za lobanju koja je iskopana pretpostavlja se da je pripadala mom dedi, jer je puna zlatnih zuba, a samo ih je on u Žarkovu u to vreme imao - svedoči Ljubivoje Spasenović, Ljubomirov unuk. - Lobanju je odnela policija, ne znam tačno ni gde se nalazi, ali planiram da podnesem zahtev za DNK analizu, kako bih dedine ostatke sahranio u porodičnu grobnicu, kako i dolikuje.

U OSLOBOĐENOM Beogradu je zbog velikog broja uhapšenih ubrzo ponestalo zatvorskih kapaciteta. Osim u prepunoj Glavnjači (na mestu današnjeg Prirodno-matematičkog fakulteta) Ozna je uhapšene držala i saslušavala po podrumima raznih zgrada i vila: u Upravi grada (ugao Obilićevog i Topličinog venca), Zmaj Jovinoj ulici, Krsmanovićevoj zgradi u Šafarikovoj ulici, Čika Ljubinoj, Baba Višnjinoj, Đušinoj, Vladete Kovačevića na Senjaku (zgrada nekadašnje Art televizije), podrumima fabrike Rakovica i u drugim ulicama širom grada. Saslušanja su vršena i u privatnim stanovima, dok su ćelije pravljene od podrumskih prostorija, tavana i devojačkih soba. Takvih mesta je, prema svedocima, u svakoj od beogradskih opština bilo više desetina dok su Sovjeti imali svoje zatvore u Ulici majke Jevrosime i u zgradi bivšeg Poljskog poslanstva.