Počelo atentatom u Atini

TERORIZAM, kao što je to uočljivo iz francuskog iskustva, prolazi kroz konstantne promene. Pogled u prošlost može da ponudi lekcije kako terorističke grupe nastaju, izvode svoje akcije, razvijaju se i eventualno gase. Terorizam, mada ne u današnjem obliku, postoji od kada postoje sukobi, a većina istraživača slaže se da je on nastao još u prvom veku u Judeji, kada su Jevreji masovno koristili kratke mačeve za napade na rimske zapovednike i političke protivnike.

Prvim zvaničnim terorističkim aktom mnogi smatraju, politički motivisano, ubistvo vladara Hiparha, tiranina Atine, 514. godine pre nove ere. Njega su ubili Harmodije i Aristogiton. Međutim, ima i mišljenja da pojedinačna politička ubistva, ma kako bila brutalna, ne možemo nazvati terorizmom. Tako su za jedne asasini prve prave preteče terorista, dok drugi to negiraju.

Ova islamska sekta bila je aktivna između 1090. i 1279. godine, a cilj joj je bio širenje čistog islama. Žrtve su bili Persijanci, Turci i Sirijci. U pitanju je, u stvari, ogranak muslimanske šiitske sekte ismailita koja u arapskom kalifatu egzistira od polovine osmog veka. Nju je, posle verskog raskola krajem 11. i početkom 12. veka, popularisao verski učitelj, pesnik i naučnik Hasan Ibn el Sabah, kao militantni ogranak ismailita. Pripadnici su činili zločine pod uticajem hašiša, u stanju skoro neprekidne opijenosti.

Prema navodima profesora dr Dragana Simeunovića, jednog od najvećih stručnjaka za terorizam, u "Kritičkom ogledu o utvrđivanju vremena nastanka terorizma i njegovim pretečama", ta sekta spada u najbolje organizovane radikalne sekte svoga vremena. Hasan ibn Sabah je težio da stvori sektu koja bi ujedno služila ostvarenju njegovih vojno-političkih ambicija, a ne samo verskih.

Povukao se u planine na severozapadu Irana, u tvrđavu Alamut. Sagradio je niz planinskih utvrđenja u kojima se živelo krajnje asketski, ali je uz svoju tvrđavu podigao velelepni vrt kao imitaciju muslimanske verzije raja. U toj dolini blagostanja tekli su potoci meda i mleka, a po svemu sudeći, i vina. Najbolji svirači, pevači i lepotice zabavljali su malobrojne kojima bi se posrećilo da uđu. A pristup su imali samo članovi sekte, da bi zauzvrat pružali svom lideru bezgraničnu odanost.

Njihova spremnost da lako umru radi izvršenja poverenog zadatka ulivala je strah u kosti neprijatelju. Ibn Sabah je kao glavni vojni, politički i verski cilj postavio preuzimanje Bagdada i kalifata u svoje ruke, i ubrzo je pokorio sve susedne regione. Asasini su, u stvari, bili narko-sekta.

Novoprimljenim članovima se u momentu inicijacije uz vino davala i velika količina droge. Kada bi omamljeni zaspali, prenošeni su u rajske vrtove gde im je danima bilo omogućeno neslućeno uživanje. Budući članovi birani su iz redova robova, siročadi ili krajnje sirotinje. Sve vreme su u vrtovima obilato uživali drogu. Nakon toga izlazili bi u običan život.

Ti mladi i neobrazovani ljudi neprekidno su uveravani da su bili u pravom raju i da samo njihov vođa ima čudesnu moć da ih uvede u raj i izvede iz njega. A vođa je tražio od njih apsolutnu poslušnost. Ali, manipulacija drogom ne bi bila moguća da nije bilo vere. Ove fanatične ubice ujedno su najčešće bile i samoubice, jer su njihove žrtve bile okružene brojnim telohraniteljima. Na surovost ih je terala ne droga, već njen nedostatak.

Najvažnija tajna jeretičke ismailitske sekte koju je trebalo doseći bila je da su dobro i zlo jedno te isto, kao i da su otuda i raj i pakao jedno te isto mesto. Najveća vrlina je podvrgavanje volji starešine zato što on zna više i bliži je Bogu.

Hasan ibn Sabah je potpuno kontrolisao trgovinu drogom i reketirao karavane običnih trgovaca. Uspeo je da vlada više strahom, nego direktnim nasiljem. Nije morao da pljačka karavane, već su mu trgovci i okolni feudalci sami donosili reket. Otuda je njegova vladavina možda više primer suptilne strahovlade, nego terorizma, smatra profesor Simeunović.

Asasini su po pravilu ubijali nožem, petkom, usred džamije, u toku molitve Alahu, i to one koje je Sabah osudio na smrt. Milosti nije bilo čak ni za dvojicu vođinih sinova. U najveće njihove uspehe ubraja se ubistvo velikog vezira Nizama el Mulka, odnosno vezira od Tripolija, kao i hrišćanskog kralja Jerusalima. Asasine su potpuno 1256. razbili Mongoli, a u Siriji egipatski sultan Baibars Prvi (1272). Otada im se gubi trag.

Profesor Simeunović kaže da oni nisu teroristi u smislu savremenog značenja te reči, ali su od svih primera koji se obično podvode pod pojam "prvih terorista" svakako najbliži tome. Oni nisu teroristi iz prostog razloga jer je njihov vođa i sam bio na vlasti, a oni su činili deo njegovog aparata. Tako je i njihovo nasilje u krajnjem slučaju bilo nasilje jedne osiljene i fanatizmom zadojene vlasti. Ali, svakako se mogu označiti kao začetnici sistematski osmišljenog i sprovođenog, indukovanog samoubilačkog metoda političke borbe.

Kao preteče terorista mnogi istraživači navode i Tage - indijsku organizaciju koja je funkcionisala više od 600 godina, i za to vreme počinila više od pola miliona egzekucija, pretežno nad putnicima i trgovcima. Oni su bili kombinacija drumskih razbojnika i verskih fanatika. Surovo su postupali sa zarobljenim žrtvama koje su davili i masakrirali u čast boginje Kali i time naširoko i nadaleko izazivali užas.

Putnike po drumovima su davili specijalnom dugačkom maramom (gita) i pljačkali ih. Nikada nisu ostavljali u životu svedoke svojih zločina. Ubijene žrtve bi ritualno raskomadali i unakazili da se nisu mogle identifikovati. Boginji Kali su darivali život žrtve koju im je poslala, a za sebe su zadržavali novac i dragocenosti. Predstavnike vlade nisu napadali, a razbojništva nisu činili u gradovima, već u okolini.

Pošto je članstvo u kultu postajalo unosna profesija koja je obezbeđivala prilično udoban život, tagi su se ne samo namnožili, već su vremenom postajali sve više obični razbojnici. Polako su napuštali kultne radnje koje su ih proslavile po zlu i zadovoljavali se pukim ubistvom. Više nije bilo ritualnog komadanja i mrcvarenja žrtava.

U redove taga počeli su da pristižu i muslimani u ogromnom broju, iako ih je i ranije bilo u pljačkaškim pohodima. Oni su neretko identifikovali boginju Kali sa Muhamedovom ćerkom Fatimom. Kada je 1831. uhapšen njihov vođa Repdćea, koji je sa svojom grupom bio odgovoran za smrt stotinu muškaraca i pet žena, ipak je pušten na slobodu. On je, naime, pristao da bude doušnik britanskih vlasti. Krajem 19. veka nestaju i tagi. Masovna hapšenja su učinila svoje.

Po Simeunoviću, uprkos ubeđenosti mnogih istraživača, ovde nije reč o politički motivisanom nasilju, ni o teroristima. Jer tagi nisu imali političke ciljeve, ni ambicije. Čak nisu ni napadali predstavnike vlasti.