Zločini širom Šajkaške

U NAREĐENjU o sprovođenju racije u Šajkaškoj, koje je izdao njenom zapovedniku, generalu Ferencu Feketehalmi-Cajdneru, načelnik Generalštaba mađarske vojske general Ferenc Sombathelji-Knaus zahtevao je "da se teritorija temeljno pročisti i izvrši najenergičnija odmazda". To je od 4. do 19. januara 1942, koliko je, do tada neviđen, masovni masakr civilnog stanovništva trajao, glavom platilo 2.345 žitelja te oblasti smeštene između Dunava, Tise i linije Novi Sad - Stari Bečej.

U kakvo sadističko divljanje honveda (vojnika), žandarma i dela lokalnog mađarskog stanovništva se racija izrodila u Čurugu, u kojem je zverski pobijeno 893 meštana, uključujući i 86 devojčica i dečaka mlađih od 15 godina, čitaoci su saznali u prethodnom nastavku ovog feljtona. Ništa manje krvavu cenu nisu platili ni žitelji većine ostalih šajkaških mesta.

U ŽABLjU, jednom od dva sreska centra Šajkaške (drugi je bio Titel), u kojem je, inače, bila smeštena glavna komanda racije, ubijeno je 666 ljudi. Prema podacima objavljenim u knjizi "Racija u Južnoj Bačkoj 1942" novosadskog istoričara Zvonimira Golubovića, njih 614 bili su Srbi, 28 Jevreji, 23 Romi i jedan Mađar.

U lokalnom Odboru za raciju koji je, kao i u drugim mestima, odlučivao ko će biti uhapšen i pogubljen, u Žablju su bili predsednik opštine Ferenc Kelemen, apotekari Anton Flegel i Reže Rot, trgovac Bernhard i njegove dve kćeri Hedviga i Gabika... Po njihovom nalogu, najpre su pohapšeni svi viđeniji meštani, a onda se krenulo redom. Svi su, pre egzekucije, prošli više nego surovu torturu.

"Glavno mesto za ispitivanje bila je štala opštinske zgrade. Kada su mene doveli, u njoj je bilo oko 160 ljudi. Svi su morali da sagnu glavu prema zemlji, a vojnici i civili su prolazili i redom ih udarala kundacima pušaka", ispričao je, posle rata, pred Komisijom za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača preživeli meštanin Vojin Čonkić.

PORED Mađara, među civilima je bilo i lokalnih Nemaca, a kada bi nesrećni zatočenici od udaraca pali na kolena, njihove komšije, među kojima su posebnu svirepost pokazivali Peter Rastik, Šandor Tarik i Johan Baumgartner, hvatali su ih za kosu i glave im udarali o pod štale. Da se ne bi isprskali krvlju, nosili su kasapske kecelje.

"Kasnije je iz Novog Sada došao detektiv Biksadi, rekavši da je doneo 'igračke'. Onda je iz jedne tašne izvadio neke čelične aparate - stezače i čupače. Sa ovim aparatima su čupali dojke ženama, a ljudima zavrtali mošnice", zabeleženo je u Čonkićevom svedočenju pred Pokrajinskom komisijom za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Drugom svetskom ratu.

POSLE strašnog mučenja, najveći broj nevinih ljudi skončao je na mestu gde se u Tisu uliva Jegrička, pored "Crne ćuprije" koja i danas stoji na toj lepoj rečici. Dokrajčivali su ih noževima, sekirama, toljagama i, kada bi se umorili od tog jezivog posla, mitraljeskim rafalima.

Pored Žablja i Čuruga, Žabaljskom srezu pripadalo je i Đurđevo, čiji žitelji su se, u prvi mah, ponadali da će ih nesreća mimoići. Kordon mađarske vojske je, doduše, to mesto blokirao već 4. januara 1942. oko 22 sata, ali su beležnik Zaka Peštalić, učitelj Franja Epert, inače Nemac, i predsednik i potpredsednik đurđevačke opštine Dančika Nađpopov i Đoka Šovljanski tokom noći uspeli mađarskog poručnika da ubede da su Đurđevčani pošten i miran svet i da je racija nepotrebna, pa se vojska povukla.

ZATIŠJE je, međutim, trajalo samo do 9. januara. Do tada su seoski učitelj Gabor Hricko, inače Rusin, beležnik Pal Erlei, ciglar Geza Kolinasi i odžačar Stevan Pistrui formirali Odbor za raciju, i komandu u Žablju ubedili da je ona neophodna. Epilog: 223 brutalno ubijena Đurđevčanina, među kojima su dominirali Srbi, ali je bilo i Rusina, Jevreja i Nemaca.

Svoj pokušaj da spreče zločin, glavom su, naravno, prvi platili Peštalić, Epert, Nađpopov i Šovljanski.

Krvavo je bilo i u Gospođincima, gde je ubijeno 85 meštana, među kojima i 15 dece, a jedino mesto u Žabaljskom srezu koje je racija mimoišla bio je Nadalj. Sprečilo ju je, kako u monografiji o tom mestu navodi dr Lazar Rakić, nekoliko uglednih mađarskih porodica.

Među devet naselja Titelskog sreza, u januaru 1942. godine najkrvavije je bilo u Mošorinu, mestu u kojem su, inače, rođeni Svetozar Miletić i Isidora Sekulić. Za razliku od ostalih šajkaških sela, najekstremniji lokalni Mađari tu, međutim, nisu skrštenih ruku čekali božićne praznike 1942, pripreme su počeli pre isteka 1941. godine.

O TOME je, posle rata, pred Pokrajinskom komisijom za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, svedočio mošorinski rimokatolički sveštenik Ištvan Keveš. Zajedno sa opštinskim beležnikom Jožefom Konkoljem, podbeležnikom Imreom Menešijem, policijskim narednikom Jožefom Silakom i opštinskim činovnikom Jožefom Keresturijem, on je od 27. do 31. decembra 1941. napravio spisak žitelja Mošorina koje treba likvidirati.

"Uz ovakve pripreme, racija u Mošorinu počela je 6. januara 1942, da bi masovno ubijanje trajalo do 17. januara. Nevine živote izgubilo je 179 duša, 103 muškarca, 47 žena i 29 dece ispod 16 godina. Među decom, ubijeno ih je i osmoro do pet godina i sedmoro od pet do deset godina. To je krvavi bilans racije u Mošorinu, navodi se u zborniku "Racija - III grupa masovnih zločina", u kojem je istoričar dr Drago Njegovan objedinio deo dokumenata Pokrajinske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u vezi sa zločinima u januaru 1942.

ISTRAŽIVANjA koja je, u međuvremenu, sproveo Zvonimir Golubović pokazuju da je broj mošorinskih stradalnika bio nešto veći, ukupno njih 205. Metodi egzekucije, inače, ni tu nisu bili ništa manje bestijalni od onih već opisanih u Čurugu i Žablju. I grobnica stradalnika bila je ista - većina ih je završila pod ledenom korom reke Tise.

Slično je tokom prve polovine ledenog januara 1942. bilo i u drugim mestima Titelskog sreza. U samom Titelu, zverski je ubijena 51 nevina žrtva, u Gardinovcima njih 37, u Loku 47, u Šajkašu 26, a u Vilovu 64.

Od devet sela Titelskog sreza, masovno ubijanje mimoišlo je tri: Budisavu, Kać i Kovilj. U prva dva, u kojima je struktura stanovništva bila pretežno mađarska i nemačka, akt o početku racije koji je slao sreski načelnik iz Titela nije ni stigao, pa Golubović pretpostavlja da za to nisu bila ni predviđena.