Kako je rokenrol ugrozio Marksa

POPUT većine subverzivnih pokreta u istočnoj Evropi, rokenrol je brzo na Zapadu prepoznat kao efikasno oruđe za podrivanje ideoloških temelja komunističkih sistema. Ranih šezdesetih godina analitičari NATO zapisali su, u jednom od izveštaja, da će mladi iza gvozdene zavese, što više budu slušali rokenrol - manje čitati Marksa i Engelsa. Iako su, što se tiče čitanja dvojice pomenutih drugova, bili u pravu (istina, veći deo omladine i bez rokenrola nije bio previše sklon takvoj literaturi), ostaje činjenica da je jugoslovenski režim već u startu postavio dizgine novoj muzici i usmerio je u željenom pravcu. Čak i mnogo spretnije nego što je to učinjeno na Zapadu.

U kapitalističkim zemljama veliki deo rokenrol scene ukroćen je i uveden u glavne tokove uz pomoć muzičke industrije i ogromnog novca. Ipak, nikada do kraja, ma kako moćna bila ta industrija, rokenrol heroji i buntovnici na Zapadu nisu iskorenjeni. U Jugoslaviji, stvorena je sasvim drugačija slika.

OVDAŠNjI rokenrol od samog nastanka nije imao političku oštricu, a šok koji su izazvale duge kose i "urlatorska" muzika relativno brzo je usmeren na auto-put bratstva i jedinstva kojim će narednih godina lagano krstariti vođen auto-pilotom koji su ugradili umešni ideolozi radničkog samoupravljanja. Rok muzika uklopljena je u ikonografiju radničkih akcija, omladinskih zabava u domovima kulture i sletova. "Šedousi", "Srčersi" i Bil Hejli svirali su se na proslavama Dana mladosti, a Apache je bez ikakvih problema išla uz "Hej haj brigade".

Prihvatanje rokenrola od strane vlasti, koje se dogodilo u drugoj polovini šezdesetih godina (presudna je tu bila upravo gitarijada iz 1966. godine, o kojoj smo pisali u prethodnim nastavcima), doprinelo je učvršćivanju sistema koji sociološkinja Radina Vučetić u istoimenoj knjizi naziva "Koka-kola socijalizam". Ako je do tada Titov režim namigivao Zapadu, sada je makar jednom nogom čvrsto kročio sa druge strane gvozdene zavese.

PODIZANjE rokenrol nadgradnje na socijalističku bazu ipak nije išlo tako lako. Prošlo je najmanje deset godina od trenutka kada su se prvi taktovi "električarske" muzike čuli u SFRJ pa do ulaska u glavni tok. A u međuvremenu su mnogi gradski komiteti, omladinski odbori i slični organi i organizacije govorili o "urlatorima", "šizilištu", poredili rokere sa uličnim bandama, licemerno strahovali za javni moral i red i mir. Kao i bilo koja novina, ni ova nije bila prihvaćena bez otpora. Nije manjkalo raznih funkcionera i foteljaša koji su se, nastojeći da budu veći katolici od pape, borili protiv rokenrola. Sve dok i Tito nije počeo da "električare" sluša na sopstvenom rođendanu.

Da bismo shvatili prve otpore, a zatim i prihvatanje rokenrola, moramo da se vratimo u sredinu pedsetih godina. U to vreme zvuci nove muzike prvi put su se čuli na ovim prostorima. A zavrtelo se, kako piše Aleksandar Žikić, jedan od najboljih poznavalaca rokenrola u Srbiji - na ringišpilu.

Prvi zvuci nove muzike u Jugoslaviji, pesme Elvisa Preslija, Fetsa Domina i Pola Enke, pratili su vožnje u vašarskim luna-parkovima.

TROJANSKI konj koji je pripremio teren i prošvercovao rokenrol do širih društvenih slojeva bio je tvist. Ovaj ples, neverovatno popularan početkom šezdesetih, bio je mekša varijanta nove muzike i delovao je dovoljno bezazlen da ne izaziva veće kontroverze. Tvist numere nalazile su se i na repertoaru tada najveće jugoslovenske (i sovjetske) zvezde - Đorđa Marjanovića. Naravno, ni ta pomama nije promakla uvek budnim drugovima iz Ideološke komisije CK SKJ. Radina Vučetić citira izveštaj u kojem se navodi da mladu generaciju više zanima tvist nego privredni razvoj. U svojoj knjizi pominje i slične ocene partijskih činovnika iz SSSR koji su ocenjivali da je tvist "glupost i muzika za idiote, ali neka se glupiraju, nije to ništa strašno". Tvist je zapravo bio signal, kao i džez nešto ranije, da nije sve što dolazi sa Zapada apsolutno neprihvatljivo. Tvist, koji je u svom mestu rođenja imao problema s prihvatanjem od strane konzervativnih krugova u Jugoslaviji, bio je rado prihvaćen.

Ovaj ples bio je zastupljen i na repertoaru prvog srpskog rokenrol izvođača i čoveka koji je novu muziku uveo u plesne dvorane i na omladinske igranke - Mileta Lojpura. Tu "titulu" mnogi će Lojpuru osporavati, pre svega zbog činjenice da nije svirao isključivo rokenrol, ali i zbog (tačnih) tvrdnji da on nije uticao ni na jedan kasniji bend.

LOJPUR je pedesetih godina bio sekretar u Filmskom gradu na Košutnjaku i tu je prvi put video projekcije filmova sa Elvisom Preslijem. Odmah je bio fasciniran njegovim nastupom, načinom pevanja, čuvenim plesom sa savijenim kolenima i pokretima kukovima. Skinuo je njegove fazone i postao pravi hit. Čuveni su bili njegovi nastupi u studentskoj menzi u centru Beograda poznatoj kao "Tri kostura".

U intervjuu koji je dao Petru Janjatoviću, Lojpur je govorio o svojoj popularnosti:

- Kada smo počeli da sviramo rok muziku, to je bilo tako puno da su stručnjaci dolazili da vide da ne propadne pod jer je sala bila na trećem spratu. Pošto su u to vreme u Komitetu omladine smatrali da je zapadnjačka muzika dekadentna, nama je preko uprave menze stiglo obaveštenje da moje ime kao izvođača ne sme da se pojavi u novinama u reklami da ne bi prikupljalo omladinu.

IVAN Ivačković u knjizi "Kako smo propevali" piše da je Mile Lojpur posle toga najavljivan pod imenom - Elvis Presli. Na Kolarcu je dvaput svirao sa najavom "Elvis Presli u Beogradu". Naravno, svi su znali da Kralj nije došao u prestonicu Jugoslavije, već da njegova pesme izvodi Mile. Kakva je bila atmosfera na svirakama Mileta Najlona (kako su ga još zvali zbog najlonske košulje), dobro je dočarao Srđan Karanović u jednoj od epozoda serije "Grlom u jagode". Ivačković citira izveštaj sa Lojpurovog nastupa iz lista "Student":

- Mile Lojpur skače na podijum. U ruci gitara. Počinje rok. Parovi se sudaraju, gaze, psuju, ali igra se. Jedino parovi sa slabijom fizičkom kondicijom pokušavaju da se kroz gužvu probiju prema izlaznim vratima. "Cepaj, Mile", viče neko. I Mile cepa. Ne peva, nego urla.

Međutim, ma koliko velika bila slava Mileta Lojpura krajem pedesetih godina (od Beograda do Rovinja), ta bajkovita epizoda nije dugo potrajala. Lojpur je do polovine šezdesetih godina pao u zaborav, a njegovo mesto zauzeli su neki novi bendovi. Tada su iz zvali "električari". Bili su to prvi pravi rokenrol bendovi u Jugoslaviji.

ZAJEDNO SA NARODNjACIMA

Šezdesetih godina cvetala su nova mesta za igranke. Igralo se u Densing sali Doma omladine, "Euridici" i u prvim diskotekama. U Zagrebu je to bila "Jabuka", pa "Šalata" i, kasnije, "Kulušić", a u Ljubljani Študentski dom i "Tivoli". U ovim prostorima organizovane su različite muzičke večeri, koje su često bile kombinovane sa drugim sadržajima. Rokeri su najčešće nastupali sa šlageristima ili zabavnjacima, kako su najčešće nazivani. Vokalno-instrumentalni sastavi, iako po svojoj prirodi rokerski, često su binu delili i sa pevačima i ansamblima narodne muzike. To se najčešće događalo na prazničnim igrankama, kada su program upotpunjavali i glumci, zabavljači, humoristi...