Fizionomija ulice drastično se menja

ŠEZDESETIH godina bilo je jasno da se nešto u društvu i u državi menja i da Jugoslavija više nikada neće biti ista. Nije to samo decenija Brionskog plenuma, studentskih protesta i otvaranja Jugoslavije prema svetu. Bila je to i dekada rokenrola. Promena se osećala na ulicama:

"Stasavale su generacije rođene posle rata. Ponašanje, oblačenje, muzika i ostale mladalačke aktivnosti počele su da izmiču kontroli 'kultur-tregera'. Odlazak u inostranstvo i povratak nazad nisu više bile misaone imenice i proizvodi iz inostranstva počinju da zapljuskuju glavni grad. Farmerke, majice, jakne po najnovijoj modi, postaju svakodnevna stvar i fizionomija ulice drastično se menja", zapisao je Vladimir Janković Džet, basista "Crnih bisera" i jedan od prvih (i najupornijih) heroja beogradskog rokenrola.

ROKENROL je u Jugoslaviju i Beograd stigao na pločama. U početku ploče su bile prave dragocenosti. Samo retki i odabrani su ih imali. Pre svega oni čiji su roditelji mogli da službeno putuju u inostranstvo i odatle donose nova izdanja Elvisa, Čabija Čekera ili "Šedousa". Paradoksalno, prve ploče donosili su upravo funkcioneri komunističkog režima čija su deca bespovratno bila zaražena rok muzikom.

VRLO brzo glavnu ulogu u "distribuciji" ploča preuzeli su mladi, i to sportisti koji su imali najviše prilike da putuju. Dobro je poznata priča da je prvu ploču "Bitlsa" u Jugoslaviju doneo čuveni košarkaš Radivoje Korać. Ivan Ivačković u knjizi "Kako smo propevali" citira Nikolu Karaklajića, prvog i možda najvećeg promotera rokenrola u Jugoslaviji, koji se seća trenutka kada mu je Korać doneo čuvenu ploču Love me do:

- Rekao mi je: "Čuj, ovo je mnogo dobra grupa". Pričao mi je kako je gledao u rečniku šta njihovo ime znači. Kaže, neke bube. I predviđao je da će se za njih tek čuti.

Još pre košarkaša kao najverniji dobavljači ploča pojavili su se vaterpolisti i šahisti koji su u to vreme najviše putovali. Među njima je bio i čuveni šahovski velemajstor Svetozar Gligorić.

U ZEMLjI, prvih godina rokenrola, ploče su tek ponekad, veoma retko, mogle da se nađu u komisionima. Međutim, već krajem pedesetih i početkom šezdesetih situacija je polako počela da se menja.

Još jednom su se poklopili interesi Amerike koja je želela da Jugoslaviju, a posebno njenu omladinu, što više veže za Zapad, i jugoslovenskog rukovodstva koje je otvaranjem prema svetu kupovalo podršku tog istog Zapada i učvršćivalo nezavisnost od SSSR. Prepoznajući značaj rokenrola u toj misiji, vlasti SAD odlučile su da prošire sporazum koji je do tada Jugoslaviji omogućavao kupovinu knjiga, štampe i filmova po povoljnim uslovima, za dinare. Kako navodi Radina Vučetić, taj ugovor se od 1958. godine odnosio i na diskografske proizvode, a Američka čitaonica je tada ponudila "Jugoslovenskoj knjizi" da, u skladu sa ugovorom, uveze gramofonske ploče u vrednosti do 40.000 dolara. Nešto kasnije pojavljuju se i prva licencna izdanja objavljena u Jugoslaviji. PGP RTB izdaje Twist Džonija Holideja, a "Jugoton" Let's twist again Čabija Čekera.

"JUGOTON" je kasnije sklapao ekskluzivne ugovore sa RCA i EMI pa smo dobili i lokalna izdanja najpoznatijih američkih i evropskih bendova, a među njima je objavljena, sa šest meseci zakašnjenja u odnosu na svet i Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band Bitlsa. Krajem šezdesetih ploče je bilo moguće naručivati i preko "Mladinske knjige", a pravu revoluciju izazvao je časopis "Džuboks" koji je čitaocima poklanjao folio-ploče sa najaktuelnijim hitovima. Zahvaljujući tome rokenrol je stigao do svakog grada, sela i ulice u kojoj je postojala trafika.

I RADIO Luskemburg je bio neizostavni "stub" rokenrola u Jugoslaviji. Dok su mladi iza gvozdene zavese često krišom slušali najnovije hitove zabavne i rokenrol muzike, jugoslovenska omladina mogla je sasvim slobodno da uživa uz pesme koje su emitovane na, za posleratne generacije kultnoj radio stanici. Istina, bilo je nevolja i prepreka tehnološke prirode, o kojima je svedočio Vlada Džet u knjizi Ivana Ivačkovića:

- Bilo je stvarno teško, osim ako ste imali radio marke "Kosmaj". "Kosmaj" je imao neku stvar, ne znam koju i kakvu, ali neku stvar koja je čistila taj šum koji je postojao u etru, tako da se Radio Luksemburg na tom uređeju sjajno čuo.

SVE ovo o čemu smo govorili stvorilo je uslove da u Jugoslaviji dođe do prave eksplozije rokenrola. Prema nekim podacima, u Jugoslaviji je 1964. godine bilo više od hiljadu rokenrol bendova, a samo u Beogradu u grupe se okupilo na stotine "električara". Po popularnosti u vrhu su bile "Siluete", "Elipse", "Crni biseri", "Zlatni dečaci", "Džentlmeni". U Hrvatskoj su to bili "Bezimeni", "Roboti", "Uragani", "Kristali", "Crveni koralji", "Delfini", a u Sarajevu bend koji je od svih pomenutih napravio najozbiljniju karijeru - legendarni "Indeksi". Pripadnici ove generacije bendova svirali su obrade svetskih hitova. Čak su i njihova imena često bila prevodi naziva stranih grupa, pa su, recimo, "Siluete" bile "posrbljeni" Šedousi. Slično su se sticali i nadimci, pa je Vladimir Janković postao Vlada Džet upravo po Džetu Harisu iz "Šedousa".

ROKENROL je neminovno i bespovratno promenio Jugoslaviju. Mladi su sve više počeli da uče engleski jezik, a ruski je polako i sigurno odlazio u zapećak. Međutim, samo su retki razumevali engleski jezik. Većina njih nije znala o čemu pevaju, a tekstove su skidali sa ploča i zapisivali fonetski, "po srpski", onako kako su uspeli da ih čuju.

PROMENILA se, kako je to dobro primetio Vlada Džet, i moda. Devojke su počele da nose mini suknje, što je, takođe bilo predmet partijskih analiza. Prvi put, šezdesetih godina momci su počeli da nose duge kose. "Čupavci" su bili možda i najveći prst u oko establišmentu - duga kosa je izazvala oštrije reakcije od bilo kojeg drugog elementa rokrenrol kulture. Možda i zbog toga što su se u negativnom stavu prema dugokosim momcima, kako piše Radina Vučetić, prvi put ujedinili pravoverni komunisti i konzervativni, patrijarhalni antikomunisti. Ona navodi primer teksta profesora seksologa Aleksandra Kostića iz NIN-a "Naši domaći 'Bitlsi' (Neke seksološke napomene)". Kostić je, šokiran prvom "Gitarijadom" i njenim posetiocima, dugokose muškarce gotovo otvoreno opisivao kao homoseksualce i tvrdio da se u "Bitlse" mogu preobraziti samo feminizirani muškarci. Dugu kosu je objašnjavao kao bežanje u suprotan pol.

Duga kosa smetala je i starim partijcima, veteranima NOB, koji su u tome videli sličnosti sa stereotipnom slikom bradatih i neošišanih četnika, pa su "električare" videli i kao kontrarevolucionare i reakcionare. U manjim sredinama dešavalo se čak i da stari partizani prete smrću novim "četnicima" sa električnim gitarama.