Pakt države i partije sa rokerima

POD teškom ideološkom čizmom Sovjetskog Saveza, države istočnog bloka nisu imale mnogo prostora za blagonaklon odnos prema rokenrolu. Režimi iza gvozdene zavese uglavnom su, posebno tokom prve decenije rokenrola, novu muziku doživljavali kao rukavicu u lice koju im je bacio Zapad, a rokere kao "petokolonaše". Pobune zbog prohibicije rok muzike ponekad su se, kao u Istočnoj Nemačkoj, pretvarale u otvorene proteste protiv režima. Na jednom takvom skupu u Lajpcigu učestvovalo je 25.000 mladih, a epilog je bio hapšenje oganizatora i slanje na prinudni rad. Te godine rokenrol je u Istočnoj Nemačkoj zvanično zabranjen. Osnovan je čak i Sektor za rok muziku koji je nadgledao i sprečavao širenje zapadnih muzičkih uticaja.

NAJOTVORENIJE zemlje istočnog bloka, kada je reč o muzici, bile su Poljska i Mađarska koje su, posle iskustva iz pedesetih godina, shvatile da suviše čvrsto stegnute uzde nekada nisu najbolje rešenje. Na drugom kraju spektra bila je Albanija, verovatno najzatvorenija zemlja sveta u to vreme, koja je uspela da sasvim zadrži rokenrol izvan "bunkera" u kojem je zarobila svoje građane.

U Sovjetskom Savezu, suočeni sa činjenicom da je prodor rokenrola uprkos svim pritiscima ipak nezaustavljiv, pokušali su da stvore domaću, pitomiju verziju. Država je sama osnivala bendove koji su svirali isključivo pesme koje su komponovali autori iz Udruženja sovjetskih kompozitora. Komiteti i cenzori koji su nadgledali njihov rad su se, naravno, podrazumevali.

SLIČAN pokušaj "ublažavanja rokenrola" imala je i Istočna Nemačka. Smatrajući, kako navodi Radina Vučetić, da je igranje uz novu muziku "degeneracija svojstvena američkom načinu života", država je pokušala da izmisli novi ples - "lipsi". Trebalo je to da bude spoj omladini omiljenog rokenrol "divljanja" i ponašanja koje je partija smatrala prigodnim i pogodnim.

Nijedan pokušaj pripitomljavanja roka, međutim, nije bio tako uspešan kao jugoslovenski. Simbiozu samoupravljanja, radnih akcija i električnih gitara, mnogi rokeri iz kasnijih generacija nikada nisu oprostili svojim prethodnicima, i veoma retko su se pozivali na njih kao na svoje uzore. Uprkos tome što su širom sveta cvetali različiti buntovni pokreti, a muziku osvajali usamljeni heroji sa protestnim pesmama, Jugoslavija nikada nije dobila svog Boba Dilana. Politika je iz roka šezdesetih godina u SFRJ bila sasvim proterana, osim onda kada je to išlo u korist vlasti. Radina Vučetić, kao redak primer protestne pesme iz tog perioda, navodi Ivicu Percla i numeru "1966" čija je oštrica bila uperena - protiv rata u Vijetnamu.

IZBEGAVANjEM politike i pevanjem, najčešće o ljubavi, jugoslovenski bendovi su sebi "kupovali" pravo da se pojavljuju na naslovnim stranama, ne samo "stručnih" magazina, poput "Džuboksa", već i zabavnih revija i nekih dnevnih novina.

Korist koju su bendovi imali, nije se merila samo brojem naslovnih strana. Vladimir Janković Džet, sasvim iskreno, beleži da su nastupi za državu, pa makar to bila i samo svirka u mesnoj zajednici, veoma dobro plaćani, a honorar se isplaćivao "na ruke". Aleksandar Raković u svojoj knjizi piše da je Džet u to vreme, kao gitarista "Crnih bisera", ponekad za jedno veče uspevao da zaradi i dve i po plate svog oca, tada potpredsednika gradske skupštine. Da bi ilustrovao koliko su rokerske "plate" bile više od prosečnih, navodi i primer Draga Mlinareca iz "Grupe 220" (zagrebački bend iz druge polovine šezdesetih godina) koji je zarađivao i tri puta više od ljudi sa naučnim titulama.

Radina Vučetić i u vezi sa zaradom daje zanimljivu paralelu sa SSSR-om, gde su za koncerte mogli da budu plaćeni samo "profesionalni" muzičari, odnosno oni koji su bili članovi zvaničnih koncertnih organizacija i koji su pre nastupa morali da svoj repertoar predstave državnim umetničkim većima. Zapravo, takav status su imala svega dva benda, dok su svi ostali bili "amateri" i svirali samo iz zadovoljstva.

PAKT sa državom neretko je prelazio granice udvorištva. Tako su se među onima koji pevali Titu, pored zvezda zabavne muzike i "proverenih kadrova" (Zdravko Čolić, Oliver Dragojević, Neda Ukraden, Đorđe Balašević) mogli naći i rokeri, poput Dušana Prelevića Preleta, "JU grupe", a kasnije i "Teške industrije" i "Generacije 5".

Tokom šezdesetih taj odnos se uglavnom očitavao u nastupima za Dan mladosti, pred Josipom i Jovankom Broz. Džet u knjizi "Godine na 6..." svedoči kako su oni i te kako umeli da iskoriste status "dvorskih rokera":

- Podatak da smo svirali za maršala Tita bilo je dovoljan da oficiri stanu mirno i otvore svoje dragocene sale za rokenrol - piše Džet.

Uz takav odnos država nije morala mnogo da strahuje, niti je bilo potrebe za posebnim pritiscima na rokere ili za cenzurom. Zapravo, autocenzura je bila sasvim dovoljna. Radina Vučetić navodi primer "Džuboksa", muzičkog omladinskog časopisa koji je mudro izbegavao sva osetljiva pitanja, pa tako nije ni pomenuo studentske demonstracije 1968. godine iako su se svakako ticale njihove čitalačke publike. Ipak, mora se priznati da isto tako u "Džuboksu" nije bilo ni traga udvorištva, radnih akcija, samoupravnih postignuća ili bilo čega što bi taj časopis razlikovalo od sličnih na Zapadu.

U KNjIZI "Koka-kola socijalizam" ipak nailazimo na primer intervjua objavljenog u ovom časopisu, u kojem članovi benda "Elipse" na pitanje o najdražem doživljaju benda kažu (promišljeno, ali verovatno vrlo neiskreno):

- Pružila nam se prilika kakvu želi svaki naš muzičar. Svirali smo pred drugom Titom, na drugarskoj večeri u Domu omladine, povodom Dana mladosti. Tom prilikom smo imali neuobičajenu tremu, ali smo svirali dobro i bili zadovoljni. Sigurno će nam to ostati najdraži zajednički doživljaj.

Bojan Hreljac, član "Elipsi" i jedan od osnivača "Korni grupe", u intervjuu objavljenom u onlajn časopisu "Preko ramena", rekao je da muzičari u to vreme nisu razmišljali o politici:

- Mediji pokušavaju da nas predstave ili kao podršku komunističkom režimu, ili kao njihovu opoziciju. Nas politika uopšte nije interesovala. Mi smo razmišljali o tome kako da postanemo popularni, kako da se svidimo devojkama, kako da zaradimo neki dinar da kupimo nove instrumenti i slično, a ne o komunizmu ili kapitalizmu.