Pariska mirovna konferencija

PRVI svetski rat je završen primirjem 11. septembra 1918. godine. O konačnom miru trebalo je da bude postignut dogovor tek na Konferenciji u Parizu koja je sazvana početkom 1919. Pobednici u ratu imali su pred sobom zadatak da utvrde novi evropski poredak nakon nestanka četiri evropska carstva (Nemačko, Austro-Ugarsko, Rusko i Otomansko carstvo), i da u novom posleratnom svetu utvrde uslove "mira kojima će biti definitivno završeni svi ratovi". U stvarnosti, posle više od četiri godine krvavog rata, započelo je "diplomatsko ratovanje" oko uslova mira i određivanja posleratnih granica. U slučajevima pojedinih zemalja, kao što je to bilo i s novostvorenom Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca, diplomatska borba oko novih granica trajaće godinama.

JEDAN od glavnih učesnika Pariske mirovne konferencije američki predsednik Vudro Vilson u svojih čuvenih Četrnaest tačaka (od 8. januara 1918) najavio je važnu promenu u međunarodnim odnosima nakon svetskog rata, poput načela ravnopravnosti velikih i malih naroda i principa javne diplomatije: "Međunarodni ugovori će biti zaključivani javno, neće biti tajnih sporazuma... diplomatija će se odvijati iskreno i pred očima javnosti", nove granice u Evropi bi trebalo da budu zasnovane na načelu nacionalnog samoopredeljenja. Ovakve izjave zasnovane na nekoj vrsti idealizma u međunarodnim odnosima izazvale su velika očekivanja i nade kod manjih zemalja i ugnjetenih naroda. Među Četrnaest tačaka pomenuta je i Srbija, kojoj "treba da bude garantovan slobodan i siguran pristup moru", dok su tražene i "međunarodne garancije za političku i ekonomsku nezavisnost i teritorijalni integritet balkanskih zemalja", kao i "pravo naroda Austro-Ugarske na samostalan razvoj".

ISKUSNI političari, poput Nikole Pašića, nisu delili rasprostranjene iluzije o novom poretku, znajući da velike sile teško mogu da promene uobičajeno ponašanje kako bi se posvetile stvaranju idealnog sveta ravnopravnih država i naroda. Uskoro se pokazalo da je Pašić s razlogom bio nepoverljiv.

Dva meseca uoči Konferencije u Parizu, 1. decembra 1918. godine, regent Aleksandar I Karađorđević (srpski kralj Petar I bio je teško bolestan) proglasio je ujedinjenje južnoslovenskih naroda i stvaranje države Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS) - "tri plemena jednog naroda", kako se to u to vreme zvanično tumačilo. Srbija je izašla iz rata kao jedna od država pobednica i s velikim međunarodnim ugledom, ali bila je fizički razrušena i imala ogromne ljudske gubitke (izgubila je oko milion ljudi, proporcionalno 35 puta više nego Francuska). Nakon proglasa o ujedinjenju, Srbija "više nije postojala kao posebna država" (istoričar Stevan K. Pavlović). Njenu predratnu teritoriju činilo je tek 35 odsto površine nove države SHS. Predsednik prve vlade nove države, formirane 20. decembra 1918, postao je Stojan Protić. Za potpredsednika vlade određen je Slovenac Anton Korošec, a ministar inostranih dela postao je Hrvat Ante Trumbić. U prvoj vladi Kraljevine SHS od 21 ministra njih osmoro je bilo iz Srbije.

NIKOLA Pašić je ostao bez mesta predsednika vlade nove države prvenstveno zbog sukoba s regentom Aleksandrom oko načina na koji je trebalo obaviti proširenje granica predratne Srbije, to jest ujedinjenje u novu državu. Pašić je kao "utešnu nagradu" dobio zadatak da predvodi državnu delegaciju na Mirovnoj konferenciji u Parizu, čime se regent obezbedio da popularni političar bude što dalje i što duže van Beograda. Sa 73 godine, još krepki Pašić bio je najistaknutiji i najugledniji živi srpski političar koji je od 1903. godine skoro neprestano bio na vlasti, bilo kao šef vlade ili kao ministar inostranih poslova. Pašića su odlikovali "prisebnost i mirnoća u najtežim prilikama života, lako prosuđivanje ljudi, uzdržljivost bez odavanja emocije, praktičan i realan pogled". Predsednik britanske vlade Lojd Džordž za njega je rekao da je to jedan od "najspretnijih i najžilavijih državnika jugoistočne Evrope". Poznati istoričar za Balkan L. Stavrijanos okarakterisao ga je na sledeći način: "Sedobrad, ozbiljan i ćutljiv, Pašić je odudarao od svojih blagoglagoljivih i plahih sunarodnika..."

PAŠIĆEV zadatak u Parizu nije bio jednostavan. Očekivala se teška borba. Trebalo je obezbediti priznavanje nove Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS) i utvrditi njene definitivne granice. U momentu kada je otpočela Mirovna konferencija, još nijedna od država učesnica nije priznala novu državu, već je njena delegacija smatrana za delegaciju Srbije. Tako su na poruke ministra Trumbića u ime SHS i note drugim zemljama svi odgovori stigli na adresu "ministra inostranih dela Kraljevine Srbije". Izuzetak je bila neutralna Norveška, čime je ta zemlja postala prva država koja je priznala državu SHS. Nešto kasnije, u februaru 1919. godine, SHS su priznale i SAD. Velika Britanija i Francuska to nisu učinile sve do pred zaključenje Versajskog mirovnog ugovora (juni 1919).

OSIM priznavanja, predstojala je velika borba za određivanje posleratnih granica nove države. Sa izuzetkom predratnih srpskih granica s Grčkom, nijedna granica prema ostalim, starim ili novim susedima - Rumuniji, Bugarskoj, Albaniji, Mađarskoj, Austriji i Italiji - nije bila definitivno utvrđena. Posebno velika borba se očekivala oko granica prema Rumuniji (u Banatu) i prema Italiji (u Dalmaciji), jer se radilo o dve države koje su učestvovale na pobedničkoj strani tokom Velikog rata i koje su ušle u rat tek posle zaključenja tajnih ugovora s Velikom Britanijom, Rusijom i Francuskom. Ovim ugovorima bilo im je garantovano teritorijalno proširenje na one oblasti za koje je Srbija, odnosno država SHS, smatrala da bi trebalo da pripadnu njoj.

OSIM Pašića, kao "opunomoćeni delegati" SHS na Konferenciji imenovana su još trojica: Ante Trumbić, ministar inostranih dela, dr Milenko Vesnić, dugogodišnji poslanik Srbije u Parizu, i dr Ivan Žolger, slovenački predstavnik. Trumbić je bio najznačajnije ime među hrvatskim i slovenačkim političarima koji su se u okviru Jugoslovenskog odbora tokom celog rata zalagali za stvaranje države Južnih Slovena. Međutim, po mentalitetu, obrazovanju, političkim shvatanjima i metodama rada bio je znatno drugačiji od Pašića, s kojim se često nije slagao i na čiji način rada se žalio. Izbor M. Vesnića za delegata bio je logičan jer je on, pored toga što je bio poslanik u Parizu, imao i vrlo dobre kontakte s mnogim evropskim političarima. Vesnić je dobro govorio i engleski (uz zvanični francuski, engleski je bio drugi, "radni jezik" Konferencije), što je u to vreme još bilo retko među našim ljudima. Supruga mu je bila bogata Amerikanka i lična prijateljica žene američkog predsednika Vudra Vilsona, što nije bilo bez značaja u naporima da se pridobije američka podrška.

SUTRA: Pupin pomaže jugoslovenskoj delegaciji